Глас народа

306

своју не дајуБи их у школу, да се науче свакоме добру. За то и опет сад је време кад треба сваки родитељ у својој куБи весело да кликне: Децо у школу!

ШТА ХОћЕ СРБИ ЗАПАТЛШЕ. II. Ео је прочитао прво правило устава, што је наштампано у преБашњем броЈу овога листа, па видео шта све хоће Срби занатлије — можда се, бар у први мах, мало и убезекнуо, гледајући толики, огромни план, а знајуБи, како је већим делом худо стање нашега занатлијства; а за таки план треба, богме, новца и то големога новца. Јесте истина је, Србизанатлијесу понајвише људи сиромаси; многи једва се од заната свога хљебом хране. Али, баш тога ради и угљављени су у уставу тако малени месечни улози — по 10 нов. намесец даи најсиромашнији занатлија може уплаБивати. Јест истина, Срби занатлије су понајвише убога стања, али узмеш-ли их иоле поуздано на те$тер, наБи Беш да их је у Српству у овој царокраљевини до близу шест хиљадана броју.Узмемо-ли на око само поједине наше вароши, као: Нови Сад, Вршац, Сомбор, Велнки Бечкерек, Велику Кикинду, и тако даље, то мало у ком од отих места,а да нијо по неколико стотина Срба занатлија. И по томе, што никако не би могле израдити занатлије било из којега од тих места појединце — то Бе зацело моБи, ако се они здруже из свију, ил бар из више наших места српских. Ако сви, ил бар половина њих пристане у друштво,уту „велику задругу Срба занатлија«, онда Бе временом сила учинити;мало по мало, па Бе и сав тај огромни план до краја извести, и још много-шта к томе додати и попунити. Еако се дакле види, нрва је и најпреча потреба, чим устав тај буде од уг. министарства одобрен (чим добије „потврдне клаузуле") — да се здружи у то коло братимско што више задругара, Срба занатлија. Тога ради доконано је у том чеето спомињаном уставу да се, по правилу десетоме, у свакоме месту краљевине Угарске и с њоме здружене краљевине троједне (Славоније са Сремом, Хрватске и Далмације) прикупља чланова, што више могбуде. Тој лепој намери наших 8анатлија са свим прекрасно на руку иде и сам земаљски закон за радиности, законски чланак VIII. одгодине 1872.којиважи за Угарску и с њоме здружену краљевнну тројну. 7 глави четвртој овога закона, у правилима 76 до 83. упуБују се самајстори дојакошњих цехова, да склапају ванатлијске задруге — било посебице свак у своме месту било у заједници из више места из окола. А оваке задруге где се год склопе, добивају по томе закону право реБи, своју судбу усвојеруке; задругари таких дружина биБе штоно реч, самико-

вачи среБе своје (ил, не дај боже, несреБе). Нијето на пример, мала ствар: тима задругама даје се, да између себе бирају себи пороту (комисију измириваБу) те да могу у стварма задружним сами судитиипресуђивати. Даје им се право, да се могу ме$у собом потпомагати, за своје задругаре се збринути, кад без своје кривице допадну какве год невоље: болести, сиротиње, и тако даље, и тако даље. И Срби занатлије, имајуБи доиста то све на уму, закључише, да речена велика задруга занатлијска подстиче, да се у свакоме повеБем месту, где Срби живе, склапају оваке мештанске задру гепо смислу мало час наговештенога закона за радиности, које би после имале да приступе у савез занатл иј с к и. Или да то окренемо другим речма: где год се у ком томе повеБем српеком месту на$е иупише у задругаре те велике зсдруге Срба занатлијабар 20 чланова, да ови устроје тамо о д е љ е њ е исте задруге као што смо напред веБ споменули. Те мештанске задруге, или-ти та одељења речене велике задруге, треба да буду свако у своме месту самостално, свако на свом дому свој господар, удешавајуБи своја правила према својим околностима. по својим најпречим потребама — јер ако игде, али у свету занатчијском не да се све на један калуп ударити. Сваки крај и свако место има свој адет, своје потребе, прилике и неприкике, једном речи: сваки занат свуда једнако не пролази. Те задруге, та одељења стајаБе у савезу — сачињаваБе дакле заједно „велику задругу Срба занатлија" приносеБи од улога од сваког свога задругара по 50 новчиБа годишње у заједничку касу. Тако би се дакле дало, да(се ако среБом не буду сви до једног хтели) што више Срба занатлија прибере у ту братимску дружину; и тако би се могао од године до године, како рекосмо, леп новац збирати у заједничку касу, а тиме после на заједничким састанцима изводиги, мало по мало, и све оно што по уставу своме хоБе Срби занатлије. Но реБи Бе многи, ко сваку крајцару на ракаму посто пута преврБе — да је и све то мало за толике намере занатлијске. . . Ми овога брата упуБујемо, код тог ракама да на ум узме на правило треБе и четврто реченога устава, те да види, како Срби занатлије, своје стање добро сазнавајуБи, у коло своје позивају и осталу браБу своју српску, који нису занатлије, да им се нађу на помоБи у тој прекрасној и племенитој тежњи њиној и намери, да им буду задругари: помагачи, илн, ком је бог дао па може, и задругари оснивачи. У маломе народу, као што смо ми Срби данданашњи — велика се дела изводе само тако, ако братбрату руку пружи, те у колу заједнички сад ови онииа, сутра они њима на делу им притеку и напредак им подупру.