Глас народа

365

Зато су Давид и Содомон уетановили ергеле, у којима су испрва само за ратне потребе коње одгајивали, од којих су и Израилћани за своју потребу доцније добивали. Прича се да је Соломон био велики пријатељ коњарства, и свуда је свакога у томе подпомагао. Он је са својим ергелама водио велику трговику у Египту и ван Египта; и за чудо; има још и данас ергелских записника у АрабиЈи, где се порекла појединих коња чак од времена Соломоновог спомињу. По свима повесничким податцима, који су нам за коња остали, чини се као да је средња Азија право отачаство коња. Мора да су овде прона^ена узда, седло, потковица, и код свију народа средње Азије, бијаше коњ. кобила и ждребе сво имање, којејеувек у наЈбољој цени стајало. Оданде веле да је еекоњ у Китај, Индију и Египат распространио; а у Египту се тек снстематично почело гајење коња. То нам сведоче тамошњи споменици урезани у камену и разне слике, на којима се и данас виде насликане кобиле, које су у оно доба за најбоље важиле. У Европи су тек онда почели коње неговати кад оно Арапи јужну Европу покорише, и као штојеМаурац идеад источног витеза представљао тако су му после и Европљаин у време крстовних ратова сљедовали. Андалузки је коњ био крви арапске. Боље време за негзвање коња у Европи настало је тек онда, кад се Енглезка зато заузела, која је већ и Цезару ратоборне коњанике на супрот изасдала. Јаков I. довео јр источнога коња у Енглезку и однеговао таковејахаВе коње, да су у целом свету најчувенији били. У Германијн ,је у то исто време почео лепо неговати коње Гинтер Олденбуршки, и имао је тада најбољекоње. Христина шведска наименовала га ]е „надкоњушником" римскедржаве, јер он, не само да је за своје задовољсво по 1500 најлепши и најплеменитији хоња држао, него је тада све европске дворове с нужком количином коња снабдевно. Збот особито својствз. постаде коњ гдасовито живинче на зекљи. Да се је коњ из повеснице човечанства изузео, мк би је заиста тешко упамтити могли. И данас има јога народа, којих је бнће са коњем сасвим скопчано. Шта нам се о Хунима приповеда, да су на њиховим чекињастнм јахаћим коњима седећи и лежећи своје послове извршавали, куповали и продавали, јели и пили, саветовали се и спавали, као да су с коњем једна створења били; тако исто и код оних народа, који дапас по пустарама средњеАзијеи Америке живе. Без коња неби се ни помислити они великиповеснички дога^аји — а без коња неби ни ми земљеделци данас у овом стању бити могли, у ком смо од Бога позвани да радимо, с коњем се,као највернијим слугом помажемо; зате треба на њега да пазимо и

онако да га негујемо, као што од нас разумних створења заслужује; јер свзки је онај гори од њега, који га неправедно и немилице бије, и самом себи без неге и надгледања оставља! „Тежак",

ИЗ ПОЉСЕЕ ДРКВРЕДЕ. КАКО ВАЉА ђУБРИТИ. VI. ЕАКО ДА ПОСТУПИШ С ђУБРЕТОМ. Б) У штали или кошари. (Наставак.) Кад ]е питање о томе, како да се поступн с ^Убретом у кошари, онда се пре свега ваља занитати: да ли тако да поступимо, како би течна (житка) и чврста торина заостала у корист ђубришта? Чврста торина лако се задржи и скупи у ивгаженој слами, то исто што бива и са једним делом мокраће; но већи део те исте мокраће; у нашим хр^аво удешеним кошарамаупије сеу подте такопропада, а мокраћа је због тога што садржи амоније тако рекућ душа ћубрету. За то нам мокраћу свакако ваља за 5убР иште сачувати. Стсга ваља оно место, где нам стока стоји или добрим цигљама помоћу каје, хидраулична гречапатосати да течност не продре, и код стражнихногу стоке канад издубити, из кога да може мокраћа цурити правце у Јјубрену јаму. Пли ако за патосање и за канал немамо трошка, онда нам ваља под кошаре набити с једне стопе високо добром иловачом, а мокраћу тако сачувати, што ћемо, особито при стражници стокедоста сламе простирати. Мо ма колико пазили, без канала, без отока, отићи ће нам много мокраће у тартањ и кошара ће нам бкти пуна блата, осим ако се не латимо онога начина, кога се придржава холандески земљорадник и за који се слободно може рећи да је у истини целисходан. То јест холандски газда, да неби морао градити канал који скупо стаје, не исноси сваки дан 5?бре испод стоке, него тек онда, кад се то ђубре под живничетом толико нагомилало, да га је нужно изнашати, на пример сваке две недеље једанпут нли по увиђавности сваке недеље. лод тог начина то је добро, да се и густа итечна торина добро утанка у подастрту сламу, та је слама колико треба у себе усрче. Тим начаном сзчува се мокраћа за рад 5убрета без да нас је скупо стало, још ако су колица добра да се од мокраће ништа непроспе, а особито при сухоЈ кошевини. По томе начину троши се више сламе илидругог чега што се под стоку простире, него кад би се $Убре свака дан износило, ал то ниЈе никавва несрећа за газдалук, шта више још је то од користи по нас; стога ваља сваки разборити и пажљив раденик да има