Глас народа

377

па да му све по реду искаже, и да чује, шта ће јој он иа то рећи. Да бе икада бити његова, на то она није ни помигаљала, а друго сувише била Је само за ово ваузета. Баба Загорка указала јој се као прави анрео. Како је баба само то лепо удесила. Отац ће отићи, а она ће се своме Станку баз икакве препоне моћи изјадати. Освануо Је и сутрашњи дан. Баба Загорка је под вештим изговором отишла у кућу Томе ћулума, и срећа је њена хтела да се прво са Станком састала. Одмах му рече, да му Марта има нешто важнорећи, па да се довече на$е на обичном месту. Станку је то мало необично било, што то Марта по баби поручује, и одмах се досети да се ту морало нешто необично догодитн. Ту је већ и вече. Не знам кога је управо са већим нестрпљењем очекивао, да ли ћир Мишка, дали врачара или наши млади познаници. ћир Мишка за то да се увери о истиности бабиних речи, јер је он непрестано држао. да га баба за нос вуче, а уједно је био љубопитив ако и постојинешто уствари, како ће му то баба доказати. Баба опет да обећану награду добије. Од Марте и Станка већ је измамила нешто а обоје су јој обећали, ако се буде збуде по њиховој жељи, баба ће бити царски обдарена. Ну, наравски, да бабн ова обебана награда није ништа вредила, јер је она добро знала, да од сватова Станкови нема ништа. Да послетку још, наши млади, а знам да за сигурно могу рећи мили познаници — јер у свакој приповетци, а исто тако и у практичном животу и нехотице симпатише се особама које страдају невино — из познатог нам узрока. ћир Мишка рече Марти да је позват наједноместо да нише, па стога ће мало дуже изостати, ну она нека се не плаши, већ нека припреми добру вечеру. И с тим речма оде. Упутио се управо врачари. Ноћ се већ снустила на земљу, а у то су доба готово све ееоске улице пусте, осим керова, који поједина мимопролазећа кола и путнике дочекивају добродошлицом. ћир Мишка је натуко шешир на очи, да га когод случајне познао неби, па тако корачаше напред. Ето већ и врачарине кућнце. — Госино му тане, мислио је ћир Мишка, само ако не буде истина, а дај боже да не буде, ал онда тешко теби матора вештицо — и с тим речмагруне у собу. Баба га је већ очекивада. — Но бабо шта је? — Све је у реду ћир Мишка. Само.. остајеш ли ти баш при томе да се својим очима увериш. — Да како, госино му тане. А јеси ли ти помишљала на оно што сам ти реко ? И ту ћир Мишка покаже руком на гредицу. Баба се не мога уздржати, а да се сва не стресе јер је ћир Мишка ове речи изрекао тако одлучним гласом, да је баба мислила, е он неби ни часа по-

часио да ју обеси, само да се није зараније постарала. С тога је по сто пута благодарила случају, што јој је све за руком испало. — Јесам, рече баба напослетку, али... како стојнмо са.... са десетицом? — Сто му мука, та тизнаш даћирМишканијејош ником ни крајцаре закинуо, па неће вала ни теби. — Е па добро. А ти хаЈ'д' за мном, И они одоше... Ме^утим се Станко са Мартом сасвим комотно разговарао на плоту. Марта му је све приповедила шта је у ствари, али како се зачудила, кад јој Станко рече: — Ехеј, та то је прекрасно, дакле он зна? Сигурно је то чедо, намени и теби приметио. То му онда мој лала над до1;е да те проси не мора раздагати, већ може одмах твоју руку заискати. — Е, ал ко зна оће ли лала Тома пристатидасе измире? — Оће, чедо, оће. Добар је он човек. Хеј, да ти знаш како је он добар, ал тај твој, то ти је права надувена луда, тај неће пристати дуго, али Де ипак напосдетку морати попустити, кад увиди да то није играчка, већ да се ту радн о срећи његова детета. — Неће Станко, види ћеш да неће. — Шта неће, та онда не би био човек, већскот. Та зар би могао поднети да рођеним очима гледа како му дете сваким даном све већма копне и вене. Не, чедо, то он не може. Он је другдаш мало штононаши веле ћакнут, држи себе за најпаметнијег човека на бедом свету, а овамо све што ради, ради наопачке. Хоће да је поштен, па непрестано говори, како мора велика труда да полаже око пискарања, а то све за ништа, а овамо да може скин'о би човеку и кожу с ле^а. Ако је таки, али тако немилостиво срце није могуће да има. — И ја то не мислим, рече Марта, али видим Станко, од невог доба тако ми је тешко да ти не могу описати како ми је. А да себи представим како ћемо сретни бити једно с другим, то не могу никако. То не слути на добро. И доиста није слутило на добро. — Је ли оно Марта? питаше баба Загорка показујући на ово двоје, који се и даље о својој судбини разговараше. — Јест! одговори ћир Мишка кроз стиснуте зубе. — А је ли оно Станко? — Јесте! — Ја сам своЈе испунила. Дај ми што самваслужнла. — Ево ти, рече мукло ћир Мишка, па груне песницом бабу у слабину да се ова колика је дугаудугачкн коров стропоштала. Затим као рањени тигар скочи у напред и зграби Марту за руку тејудалеко у натраг одбаци, па се са закрвављеним очима окрену Станку, који је као прикован на плоту стајао: