Глас народа

396

чинвти, што одговара томе поштовању. Ако је скроз прониЕнут тим својим достојанством нити Бе тело своје убијати чулним изгредима, нити Бе душусвоју каљати ниским умишљајзма. Самоиоштовање зе извор врлина — чвстоте душе и тела. Зато сваки нека узме за правило живота: да увек тако ради да не мора себе презирати, јер човек треба дазна, да онолики вреди другима. колако вреда себи. Ео о ееби ниско мисли, тај не вреди много ни у очима других људи. Нема човека да може да живи морално и да извршује своје дужности, коме је душа сметвште неморалних мисли. Ко својим мислима ниско пузи, тај се не може уздићи те тежити вишој цели. Ма да је човек како у сиротињи, ако поштује самог себе то опет може да Се узвиси у својој сиротињи. Нема иишта лепшега, него кад човек сиромах у мору искушења, стоји својим моралним узвишењем тврд као стена. СЛИКЕ ИЗ ДРНОГОРСКОГ ЖЖВОТА Написао Гавра ПешиЂ. (Наставак.) Стол је за вечеру намештен био пред куЕом, за Једење беху она иста јела као и у подне. Док вечерасмо и коју реч продиванисмо прође већ и девет сахата. Е сад је већ ваљало тражити конака, јер ме }е пешачење тако разморило било, да сам једва чекао да гдјегод прилегнем. Станем се напоследко освртати и лево и десно, небил гдјегод у авлији 8годна места за то нашао, но у целој авлији таковога ненаЈо. Собу сам добро проучио, тамо већ конака за мене нема, шта ми напоследку остаде чинити: ословим домаЕина и замолим га да ми се за конак побрине. ДомаЕин услужан човек рече ми: небрините се господине, све је справно, овде близу моје куЕе на једно гувно дао сам однети траве, и коЈа је већ за вае прострта. Ја ее тому одиста зараиовах, јер и онако у соби неби коначити могао. Још мало посеЈесмо, и онда ја устанем и по^ем на оно место, гдје им је за коначење одре^ено било, а самном и цело друштво. Узпут рече један из дружине: небрините се ништа господине, ми ће мо сви с вама коначитн, јер су нам домови и онако далеко, а ради смо да нам н?.ш појка још коју на гуслама прккаже. Прешавши преко неколико камених стена и провалија дођосмо на одре^ено место. У крају једном од гувна спазим ја прострту траву која мени за постељу донешена беше, те ја управо тамо, несвлачеБи са себе ништа легнем полеБушке, мислеБи да Еу се једном смирити. Ал јест! моји ти главари док дланом ударише, наложише на сред гувна велику ватру, а око ватре поседаше један до другога, а млади попо узеде гусле те одпоче пјевати пјесму још из доба владике Василија, како Ј 'е од овогатурски везир заискао данак, и како владика везиру одговарз. Ове сам речи од онога вечера упамтио:

•Дудим ти се, босанки шљивару! Што будалиш и у књигу пишеш, Да ти пошљем арач Горе Црне И дванајест млади ћево.јака. Све од дванајест до петпајест љета Е сувиш-: Белу Станишића: ПослаИу тп за араче тврде, Од горице дванајест камена, Да их пошљеш цару у Стамболу; А за дванајест младих ђевојаках Од овновах дванајест роговах, А за саму Белу СтанишиИа Од вепровах дванајест реповах*) Да јп носиш за турбану твоме, Нека зпате шта је Гора Црна Да за турке нерађа ђевојке ВеК за сво.ју Јецу Црногорце Еоји би се пријед искошали Него једну теби уступили Нити Кору, кљасту нп сакату А некмоли младу п лијепу Па нам удри кад гођ ти је драго!" и. т. д. Пјесму је ту наш попа тако вештачки и с таким одушевљењем одпјевао, да ме је са моје зелене постеље подигао и нуз огањ посадио. — Затии почеше Љешнани два и два у глас цјевати, ову песму: Пољел се вије хој зор делија, Но равном пољу на враном коњу, Гледа га Хајка са танка чардака: Хој зор делио п перје твоје! Твоје ме перје на чардак пење; Хој зор Јевојжо и жосе твоје Твоје ме косе кроз поље носе. и. т. д. И ову су песму Љешњани врло вештачки пјевали. Нуз ово пописмо по неколико кава, и по једну чашу вина у здравље Господара, и тек досле два сахата после поноЕи полегасмо, ја на моје место а остали на голо камење. — Ето тако праведох ја у Љешанској нахији. Још се сунце није иза горе помолило веЕ смо сви на ногама били. Пошто сам се мало саремио, и опростивши се са домаЕином и осталом дружаном, кренем са мојим момком и Градачкимучитељем пут Загарча. Ни по миље непређосмо, стиже нас један, перјаник на коњу, и пошто ми назва „помага бог и рече ми: „Новица ЦеровиБ**)који је малоподаље замном заостао, чујуЕи од Љешански главара да сте сад од њи отишли, послао ме је да вас обуставим, јер Ј - е рад да се свама упозна." СдушајуБи многопричати о истоме јунаку Новици, кога до тада лично познавао нисам, рад сам био с њиме упознати се, те се с тога мало зауставих. Ал непотраја дуго, ево ти стара делије, на бесном дори јаше, а за њим један капетан и два војника. — Пошто га спазнх, устанем и изиђем му на сусрет. Стара јуначина дошавши до мене, скочи с коња и додавши узду момку назва ми: „помага ти бог путниче;" затим мало јачим

*) Црногорци, да нагрде већма Турке, давали су турско робље у одкуп за -свиње.

**) Ово је онај Новица, који је познат из боја са Ченгићеи Сваид- агом, кога је он ухватио, и другом дао да му главу одсече.