Глас народа

400

претити, али све бадава. Станко је пред њиме покоран, он није ни једне речи противу оца рекао, а исто му тако ни на крај памети није било, да се покаже према оцу непокоран, он је све трпељиво подносио. Шта остаје ономе човеку да адни, који веБ увира да се то и то изменути неда, да је свакн покушај узалудан? Ништа друго, неготрпељиво подлеђи јарму, који се отклонити неда. Станко је трпио, ал?1 Тоша је патио двоструко. Син му пред његовим очима вене, — а он, отац му, — неможе да помогне. С друге стране повређена част, а од стране једнога луцкова — тако је обнчно Тоша називао !ир Мишку, — шта Ее само остали свет рећи док дочује, да је Тоша ћулум, тај газда на гласу, ишао Еир Мишки, да се шњим измирн, алнга је овај одбио? Бићесвакојака дивана. И све би то Тоши лако било, само да му син није тако болестан. Сирома старац је дуго промишљао, како да га излечи, и на послетку, досети се нечега, и он мишљаше да ће тиме моћн доћи до своје цели! — Шта Бе то бнти, видећемс већ. Станка је барем имао ко да теши, али Марту нико. Сирото девојче тако је већ ослабило било, да си у њојзи једва могао познати ону прерашњу Марту. Силне сузе које је ноћу на постељи својој пролила; толике непроспаване ноћи, кано да јој живот на памук исисаше. Оне иређашне румени са образа давна је нестало, а за њон одоше и пуначки образи, али јако би погрешио, кад би рекао, да је овако била мање лепа. Боже сачувај! Бледа боја ретко којој женској доликује, барем по моме мнењу, то је знак или слабокрвности или претеране сентвменталности, — а сеоској девојци долнкује тим мање. Али био је неко у селу, коме се ова Марта такојако допадала, да се сасвнм залудио у њу, — а тај неко, беше су$еник незин, — Милан. Од онога времена, како смо га последњи пут у овакој једној прилнци напоменули, добио је више пута прилике, да се са Мартом разговара, а то је једино ћир Мишки захвалити имао — ну она је само ћутала, и главу је као осуђеннца доле спустила. Свако напрезање Миланово да јој барем две трн речи измами беше узалудно, она је удиљ ћутала. Али све ово не беше у стању, да га од ње одврати, баш на против, кад год Је из ћир Мишкине куће изашао, био је барем сто пута заљубљенији у Марту. Мајстор Роша је сада могао мирно спав&ти, јер је сада та ствар сама од себе текла даље. Он је са ћир Мишком уговарао све што је нужно бидо. Обојица су били тога мнења, да се свадба што пре сврши. То им је у интересу лежало, јер су обоје на то ишла, да Један другог превари. А осим тога ћир Мишка Је сасвим озбиљно мислио, да тужи Тошу ћулума. што га је лудом назвао, а то је могло само после сватова бити, јер Је ћир Мишка намеравао, — без све шале, — ићи управо у Беч цару. Еле сватовн буду одређени за месец дана, јзр се за то време морадоше прво разне припреме по-

свршавати. Како је Марти било, кад је чула ову вест из очиних — уста, није могуће описати. Она. је преклињала свога оца, да то не чини, да одустане од своје намере. Заклињала га је свачнм на свету, да ју не унесрећи, јер она са Миланом никада не може бити сретна Каекла је на послетку пред њега, — алн то све неје ништа помагало. Срце у тога човека беше камен. Сузе, молба, преклињање његовог роЈеног детета, није га на толнко дирнуло, да ј "6 бареи једном једином пријатељском речи гледао, да јој ублажи муку њезину, или кад је већ мислио да прн своме остане, да је покушавао приправити је лепнм речима за тај ужасни акт. Не, од свега тога не беше ништа. Окорели мозак у тој каменитој лобањи, беше сувкше туп за зрело промишљање. Марта је видела да јој је све узалуд, и од тога доба усели јој се у главу једна страховнта мисао, којује само очајање породнтн кадро. Она је наумила, да се сама од те несреће избави VI. Миланова женидба беше већ у селу стара ствар, ћир Мишка се са својим зетом поносио свугде, где год је стигао, свугде га Је у звезде ковао. А нстоје тако и мајстор Роша са Мартом чинио, а осим тога још се већма размећао као правн сеоски богаташ. Није дакле ни чудо, што је и Станко за ту ствар дочуо. Сада је био ј"ош замишљениЈ 'и него пре. По неколнко би часова тако стајао и сам се собом разговарао, али га нико није могао разумети. Једанпут је тако стајао на доксату и по свом обичају, разговарао се сам собом. Еад га наједаред неко одостраг ухватн за раме. То беше баба Загорка. Станко наравно наје могто знати, како се ова вештица јако о њега огрешила, па Је стога ова и бида тако слободна — Море момче, шта ти вали? — Остав ме с миром! — Хм, хм, синко, није чист посао с тобом. Бога ми, нешто ми карте зло о теби суде. Ти милујеш? Бре јес чула, остав ме с миром, па гледај твог посла. — Жао ми те је спнко, да тако млад пропаднеш! — Ца нека пропаднем, нека ме нема, каднисамкао што ваља. То се тебе ни бар мало не тиче. — Није тако сннко. Та си друг мога Нвана, па си ми с тога исто тако мио, као и он. Жао ми је, велнмти да пропаднеш, а за бамбадава. — Ко ти то вели за бамбадава? — Ја теби, а мени моје карте. Виш, сине, — н баба узе пророкујући глас — мени је све познато, шта је досада било с тобом, а знам и шта ће бигн. Тн смртно милујеш, овде — овде овде — и ту баба покаже на ћар Мишкнну кућу, — ја то знам, али веруј мн она није вредна да тако гинеш за њом. Станко гледаше сав пренеражен у бабу вештицу. Она је чудновато говорила, али је говорила истину