Глас народа

БГОЈ 5. „Г Л А С Н

У том ће да наиђе за годину једну и другу опет тешко искушење на једва ослобођени народ сриски у Србији. Старо зло српско, ироклетство с Косова, раздор и неслога уђе у новоиодигле се великаше српске. Уз то се прилепи још и лукава иолитика руска и туђинска — побојаху се зар, да им Србљи скорим не буду такмаци — па изведе из Србије безазлена Кара-ђорђа. С Кара-ђорђем цређу овамо у наше крајеве и многе друге војводе, браничи српске слободе; за њима нагне, које год могао, не би-л се спасао опакога поробоВења турског. Међу ови беше и Вук СтеФановић Караџић. С млогим другим нребеглицама упути се и Вук и оде у Беч „незнајући ни сам, као што казиваше, шта ће од њега да буде." Али, као-год што за мутни данци ведри настају, тако псто иза несреће срећа долази. Вук се нађе у онај пар, што'но веле на раскршћу живота свога, на размеђу среће и несреће. Ко је онда Вука видео и познао, није му можда ни на крај памети долазило, да је с тим млађаним Србијанцем нараскршће доспела и књижевност српска, која беше у суноврат, у назад ударила била. .Тепа срећа нанесе Вука у Бечу на ученог човека. на Словенца Јерн еј а Копитара, који је у ученом евету на гласу био са своје големе учености; кроз Конитара мало по мало па изађе и Вук на глас са ирекрасног знања српскога језика и дивних српских народних умотворина, као што ћемо мало час видети. У туђем тамо свету намери се Вук и на честиту једну породицу немачку, по имену Краузову. Домаћипа и вредна, јој ћерка Ана приме се њега својски, каода им је род рођени био; гледашега у болести и дворише да не мога боље бити. И није чудо ни мало, што се мало за тим (године 1818.) и ожени он том честитом Немицом, Аном Крауз о в о м, и с њоме изроди красни нород: т р н н а есторо дечнце, од које заживи и одрасте син му Димитрије и мила му „соко-ћерка" Вилх емина. Н стани се Втк у Бечу, и остаде тамо до самрти своје. У Бечу су у то доба писали и на свет издавали „Српске новине" Фрушић и Давидовнћ; беху то двојица најученијих људи међу Србљима онога времена. Само, жали-боже, што и њих двојица, као и сви други тадашњи у Србаља људи научени, тежише све за нечим на велико и на високо, туђећи се од свог честитога народа, што ралом оре и мотпком земљу копа, ил што смерно који занат тера. „Високоученост", коју црпаху у оно доба они. н сви други с њима, по туђинских великих

А Р 0 Д А." ГОДИНА IV.

школах, од учитеља туђинаца — занела их била толико, да су многи од њих красни језик српски називали „језиком простачким и говедарским"; наше дивне народне несме, са којихсмо данас чувени и виђени пред светом, то су они из подсмеха звали „слеиачким песмама!" Вук дође па напише као неко отворено писмо Кара-ђорђу, где му наброји, са шта иронаде и он и слобода српска на дому им у Србији. Тај свој рукопис однесе Вук у цензуру.*) Номенути Копитар био је цензор за ствари словенске, па дакле и за срнске. Али то не беше грешна и поткупљена душа, као што изађоше потоњи прегледачи и сапутачи слободне мисли у штампаним новинама и књигама: Конитар је био човек пријатељ свога честитогнарода словеначког, и свеколиког словенског — каквих је н данас мало у читавом Словенству; особито му за срце прирасте наш лепи, милозвучни језик српски. Знао је он још у оно добабољенего лиунас тада и „најнаученији" Србљи зајезик нам народни и за дивне песме, што их слени певач уз гусле певаше по гори украј српских задужбина, н о славама пред српски храмови; само се, нажалост своју, никако до Вука не намери на правог човека, те да се учини, што се носле учинило. Копитар се не десн окај пар у цензури, кадје Вук свој рукопис тамо нредао био — а кад но том дође и, узев то у руке, развиди красни срнски, као суза чисти језик народни, задивн се томе. Таки призове себи млађанога писмописца, те се с њим, као што мало час наговестисмо, познаи спријатељи. И пријатељство им би трајно и дуговечно — на срећу и дику Вукову, и на срећу и корист свеколиком народу српском. Познанством тим и ирнјатељством почиње ново, лепше време српској књижевности. Доситије књигом својом каза: што се годнише, треба да се за народ нише. Вук каза и ноказа: к а к о ваља нисатн ," што се за народ пише. Тим овлада у нас, готово пре нег у нрвих, данашњих нросвећених народа — тежња и воља, да се науке п о II у л а р и ш у, то јест, да се у књизи«а тим стане, да наука и просвета што већма улази у народ. Година 1813. иза њом 1814. сасма су велике у жнвоту нашега народа. Ту се иреломи патња и невоља у једном крају наше старе домовине, у данашњој Србији— инароду пође на боље. Ту се затрг, у нас крпеж и кукавштина књижевна, и књига српска окрете леишим путем. Милош Обреновић уста *) Цензура је реч латмнска и значи отприлике: прегледање. У пређашња времена могло ее само оно наштаашати и у свет пустити. што је најпре у руконису нензор прегле- , ц дао, и побрисавши што му се где не би свидело, да се Ј штампа допустио.