Глас народа

БГОЈ

„Г Л А С Б А Р 0 Д А.

ГОДИНА IV.

за тим и ослободи се део један Србадије; Нук СтеФановић Караџић диже се и опрости књижевност српску закованости „високоучене" и закорелости „покњишке"... Састане се, као што рекосмо, Бук с Копитарем. У разговору дође реч и на српске народне песме, и овај стане Бука терати, да му их напише, што више тим боље. Бук учинн по вољи Копитару, скупи и на свет изда прву књигу народних песама, под именом: „Мала нростонародна славеносербска неснарица" године 1814. Тим отвори Бук себи пута у књижевности. Песмама нашим народним задиви се мало за тим сав тадашњи учени свет, и Бук стече пријатељства и припознања у учених људи: у славнога немачког књижевника Јакова Грима, унајвећег у Немаца песника Јов. ВолФганга Гета.иу многих других. Српске народне песме изађу навелик ипоштен глас у свету; са њих паде благ зрачак на народ српски, те га више не називаху варварским, као донде што су, док га не знараху. Одмах по том упути Копитар Мука. да напише

сриску граматику, што овај и учини, нкњига изађе на свет оне исте године, кад и песмарица, по имену: „Писменица србскога језика по говору нростога народа". Граматика ова буде после преведена на немачки, и речени славни Немац Јаков Грим напише јој лепа предговора и препоруке великом народу немачком. Тако се отвори пут Пемцем да уче српски језик и познаду, каквог бесценога блага има у народа српског. Ме1;у онима, што српскиучише, била је и даровита Немица Тал$и*), која преведе несме народне на немачки, идаде тим прилике, теих стаде изучавати и поменути велики песник немачки Гете, и многи други. А кад се она после уда за Инглеза др. Едварда Робинзона, пренесу њих двојете красне српске н а р о д н е умотворине чак преко мора у нови свет, у Америку, где Робинзон буде проФесор у Њуј-Јорку, и напише инглески књигу о тим песмама, те упозна с њима и Американце. (Свршиће се.) *) Име ово долази од почетних слова њених крштених имена и очина јој презимена : Терезија. Амалија, Леонора Фон Јакоб.

ЗДРАВ, ЧИСТ ВАЗДУХ.

Баздух је прва, нашреча потреба за живот. Без ваздуха нема дисања, без дисања нема живота. Без свега осталог, што нам је потребно да одржимо своје тело, можемо бити и дуже времена, а да не угинемо, без ваздуха једва неколико тренутака. Човек може и по више дана да издржи, а да не једе, али чим би дисање морао мало ио дуже да заустави, ту би му и крај био. Ваздух је извор свега живота. Кад се наша плућа (бела џигерица) напуни поквареном, модром крвљу, ми удишемо ваздух у плућу, ваздух се онда ту помеша са том поквареном крвљу, те из модре крви постане на то рујна, здрава крв. Рујна крв из беле џагерице иде у срце, а из срца на све стране тела, да храни и да крепи онемогле удове. Оно, што је било покварено у крви, што нам није ни од какве потребе, то оиет са ваздухом издишемо на поље. И ако ваздух, ма где био и ма на коме месту, остаје у век ваздух, ипак није свеједно. какав ваздух ми дишемо и где га дишемо. Да ли га дишемо на бреговима или у долииама, у великим варошима ијш на зеленим ливадама, у влажним, тесним или у сухим, пространим становима, у јутру или у вече, јер није свугде ваздух једнако чист, те по томе може бити или здрав или шкодљив. Ако се у ваздуху налазе кужне и заразне тварке, онда тај исти ваздух, који је ииаче извор живота, може да

буде за човека клица онаких болештина, а и саме смрти. Или живот, или смрт! Најчистији, а по томе и најздравији је онај ваздух, што га налазимо у слободној природи, где се прса јаче и слободније шире, где се све живо развија. У таквом чистом ваздуху постане човек свеж и слободан, живци му се оснаже, добијавољу за рад, слатко му се једе, а слатко му се и спава. За то и не ћеш наћи таквих увелих лица, изнемоглих младиИа међу сељацима, који по вас дуги дан, а лети и по васцелу ноћ бораве у чистој божјој природи, као што их налазиш готово на сваком кораку међу варошанима, који или не могу или не ће да потраже те божје природе. Ваздух се често и врло лако поквари у собама, у којима много њих заједно живе и спавају, у тесним, ниским, од дуже времена затвореним собама. Ваздух се ноквари и у таквим собама, где имају разне ствари, које миришу, где се не пази боље на пећи (фуруне), него се пушта, да се но вољи диме. Кад су собе сувише загрејане, и онда се поквари ваздух у њима. Ј собама, где се кува, где се пере, ваздух није чист, а исто тако није чист ни у оним собама, које су кречене или рибане, а нису се још просушиле. По себи се разуме, да они који дишу такав покварен ваздух, не могу никад бпти онако крепки и чили, као они, који скоро никад таквог квар-