Глас народа

===х ГОДИНА IV.

дух необично густ и влажаи, треба се топдије оденути, него иначе, а уз то се ваља крепко хранити. Ништа није у стању, да ишчисти ваздух тако као ветар, који дува са севера. За то и јесте северни ветар и северљиво време добро за здравље, само ако ветар не душе сувише јако. Слаби л.уди и нејака деца не смеју излазити на тај ветар. У топлој, по највише влажној југовини човек се јако зноји и омлитавн, за то треба узети на себе што лакшу одеБу.

Као год и север, добра је и хладна, оштра кошава. Тромнм људма особито прија тај ветар. Најлакше може човек да назебе, кад подухне млак, а влажан ветар са запада. Топлије хаљине могу човека да сачувају од назеба. Олујине пријају јаким, снажним људима, само ако не иду сувише према њима. Ако према олујини идемо, не треба нагло да корачамо и уста ваља вазда да су нам затворена. Добро чини, кад и кад да застанемо, да окренемо ветру леђа, па да се издувамо. Промаје ваља се вазда клонити.

С А

Л А.

Колики благослов доноси мир у видити на Живановој домовини. Законом заклоњен земљеделап на миру је орао своју земљу, занатлија радио занат, трговац трговао, научењак учио народ. Све је бнло напредно, народ је био задовољан. Ал' се великаши што год заваде, па можда ц сами цареви један другом замере па се ето с тога и народи морају да покрве. Вукне рат. Једна година ратовања поруши све што је тридесет година мировања привредило, уништи много шта, што је с напором мирни грађанин подигао. Народјезаконом везан за свога цара, краља, па се лаНаоружја да крв лије у хатар своме господару. Иепријатељ је већ прекорачио границу. жарио и налио по лепој земљи. Све што је било за оружје, подигнуто је: редовна војска па и домобранска. Живан је ислужен домобранац, ал' нпје добио отпуста на писмено. а Јован је само на допусту. Мала искрица на један пут велики пожар начини. Тако п уовом рату незнатна причина беше. Тек што се другари Живанови разиђоше, донесе сеоски биров заповест, да се Живан зором у В. креће. Ј 12 сахата мора у В. бити. То исто снађе и Јована. Није се кукавац још ни одомаћио на дому своме, није ни био код кума, код пријатеља својих, а неИ га ево зову, такав је војнички живот: увек запет као пушка. Још Ш1 зора није забелила а Живан и Јован путују пут В. Топови су с обе страпе већ загрмили, крв је проливена. Гомилама доносило се рањеника, па их расељаваху но селима, по варошима. Врсне Српкиње чешљале су шарпију и превијале ране рањеницима. Живан и Јован у једној су кумпанији. Живан чини чуда од јунаштва. Слепо срља у бој, а живот свој као да ни мало не жали. Дрско је на непријатеља ударао, јер то беше и непријатељ народа му. , Јуначки се сва војска борила, ал' је непријатељ ипак напред корачао и већ ено га, где

С Е (Свршетвк.) земљн, моглосе главног ђенерала нашег хоНе да зароби, ал' нритрча ђенералу један Фелбаб домобрански са неколицином својих другова у помоИ и уз нркос киши од танади, која се на њих лила, ђенерал је спасен, а од домобранаца, који ннје мртав, тај је рањен. Здрав и читав остаде једини Живан Ивић, Фелбаб домобрански. Са спасом ђенераловнм, спасена је и част наше војске и извојевана је победа. Непријатељ је узмицао. Јунаштво би награђено. На бојном лољу постане Живан лаћманом, ђенерал сам главом скине ОФицирско јапунџе са једног убц- _ јеног непријатеља и заогрне свог избавитеља. Зачудио се Јован кад дође Живан да му рану иснере кад га виде у официрском огртачу. Та одсудна битка учини крај рату. Није трајало ни месец дана а толико се крви људске за нра бога пролило. Непријатељ је очистио земљу, наши га нису гонили. Сељани у Р. радознало су разбирали за извешћа са разбојишта. Свакојаки се гласови проносили. Једни веле: наши беже. Други опет: непријатељје до ноге потучен. Трећи опет: сам је цар уз војску, па умствују, мора бити, да је земља у великој опасности. Сутра дан се други гласови проносили по селу, док један транспорт рањеника потпунце не извести, како је на бојном нољу. Мара и Милица већ месец дана како чешљају шарпију, одбирају крпице, јер се сваки час надају рањеницима: та они своје најмилије послаше у бој, сеја брата, вереница свога вереннка. Са зебњом су очекивале вести са бојишта, и док су оне брижне радиле уђе у собу Сталаћ и ножури их, да снреме у завежљаје своју шарпију, јер су рањеници ту. Мило му беше, што ће његова кућа дададе завоје невољницима. Девојке се ножуре, па се и растану. Код своје куће затекне Милица свога брата Јована са везаном леваком. Бризне у нлач, ал' јебрзо утиша и отац н брат, јер Јован лако беше рањен,