Глас народа

БРОЈ 11. „Г I А С Н Е тако је то мање, шше у многим. па и већим, зиатнијим нашим онштинама! Кад бисмо судилно нашем народу по овом стању његових општина: онда бисмо морали, ма колико нас болело, признати: да је наш народзаостао далеко иза других, тако званих образованих нароДа јевропских, да смо ми умно још тако неразвијени, да једва осеБамо потребу друштвеног, општинског, државног живота. Иа зар јечудо, кад би и било тако? Ко је, као наш народ имао своју државу у времену, када је јавни живот човеков ударио вазда кривим правцем — у времену Феуда, т. ј. у времену, где од природе слободни људи упртише јарам, што гаим намете на леђа сила појединца или повлашћених сталежа— каста — те у коме ради тога духовни развитак човеков корачаше мрављим кораком; ко је за тим изгубив своју државу, столећима стењао у тешким оковима азијске немани, таворећи једва телесни живот, или проводио дане непрестано у табору, хранећи своју и сигурност јевропске образованости: зарје — питам — могао напредовати, зар је могао развити своју интелигенцију, своју интелектуелност т. ј. своју умност, мисаоност, као народи, који живљаху у сретнијим околностнма, који као што пева певац— „троме

Б 0 Г I Да пређемо сада на саму болест и на правила, што ваљају, кад човек обогињави. Богиње су као што рекосмо, прилепчива болест, а захвате кожуи служне кожице као што је н. пр.кожицауустима, у носу и т. д. Све што у тој болести заболи осим коже иде уз запаљење. „На чудна ми носла, ако оболи кожа!" Није баш ни тако; и кожне болести могу бити опасне. Да видимо како. Човек дише и кроз кожу као и кроз плуВа (бела џигерица), а кожа има за то одушке, којима ваздух удише, а отров издише. Оспе ли се што по целој кожи, заптију лисе те одушке. штокрозњих дишемо, онда је од прилике исто, као и да заптијемо нос и уста, па да не можемо дисати. Морамо се угушити. Кожа се у богињамазапали, аузто запаљењеиде врло често јака грозница и ватра. Ј тој тешкој грозници и ватруштини хоће исрце дамалакше, а боме где срце не бије, онденије живота. Богињесегноје;гној хоћедасе упије укрв, тедаје отрује. Загнојенакрвнетечедуго кроз жиле.

А Р 0 Д А." ГОДИНА ГУ.

нрекрстише руке, докми за крст подносисмо муке" и који нас данас називају варварима?! Па ипак није тако! Наш народ је усупрот свој несрећи својој, а мож-да баш због своје несреће развио се умно довољно. Његове песме, пословице, приповетке, загонетке задахнуте с/ умношћу. коју уважава изображен страни свет. Поједина дела, што их је починио и данас чини наш народ на нољу свога јавног живота, могу се смело упоредити са сличним делима најнапреднијих јевронских народа. Но не говоримо тако само ми, којима би се могло пребацити, да смо пристрасни; него и тућинци, што их је пут нанео у наше крајеве, а који су озбиљно посматрали и изучавали наш народ, признали су, да је ума огатра, да је разума здрава. Не схоји дакле, да је за то закржљавио наш општински живот, што ми не бисмо увнраш, да је човеку, који у друштву живи, лакше и набавити и сачувати, што му треба, да нодмирује своје телесне потребе, дајеса животом у друштву сигурнији, да је питомији и да се само у друштву живећи може развијати. Толико .је интелектуелно умно —развијеннаш народ, да то може схватити; а V томе се једва даље простире схватање и образованих народа јевропских.

И Њ Е.

Богиње се оспу по опасним местима: по гркљану.понлућама („пале му богиње на прса") посрцу(„пале му на срце") поцревима, по бубрешнима и по бешици, па достајпута стамане одмах којом преком бољом. Богиње не.пазе кудаће: иду на око, на ухо, у нос. па колико их је ћоравих и глухих и наказаних иза њих, а није баш никоме ни томило. кад остане храпав. Иза богиња долазе често друге онасне б о л е с т и. — Видите дакле, шта све може бити, кад се само кожа запали. Отров од богиња стоји у самимбогињама у гноју, у крастии перути одкрасте. Болесникгаједнако испарава. теје у ваздуху око њега. аина даље од њега. Ми га захватимо или кожомналицу и рукама или дисањем или хаљином или се нрилепи на јело, те га поједемо. Али се тај отров одмах не развије, можемо га нековреме носитиутелу па да смо опет здрави. Веле да можеутелуи угинути, само ако пазимо па себе. Али чим се огрешимо о наше тело, чим назебемо ил' се преје-