Глас народа

БРОЈ 23.

ГОДИНА IV.

куваЈу. Ово ]е у толико нузкниЈе што ова Јелауираво чине свакидашњу храну човечју, што му дакле опстанак и здравље од њих зависи. Знамо ми ваздан домаћица, које ће се хвмити својим посластицама. Што је чорба надимљена или неосољена, што је иечење препечено или непече-

но, што Је зеље неукусно, томе да оогме нису оне него сгушкиње криве! Само ако има слаткиша! Али да богме слаткиши се могу зготовити и у свиленој хаљини, и да не окаљаш белих фииих ручица! . . . (Свршиће се )

ЗАБЛУДЕ И ПРАЗНОВЕРИЦЕ У НАШИМ ПОСЛОВИЦАМА.

Рђава реч (иште) шаку у главу. Ми кад видимо. да се какав слеп човек о шта спотакне и падне или се о шта удари, а ми. пуни сажаљења и човекољубља, пружимо му руку помоћи, ми га подигнемо и на прави сут изведемо га. Ал' како одмах лист окренемо, кад на каквог човека наиђемо, који са своје душевне слепоће как

Од ђорђа Мандровића. пароха пештанског. (Наставак.) | повестима, како би се и сам спасао и награду због спасења других примио, делајући све у славу божју и сам себе ирослављајући." Равно Атанасију и Златоусту мислио је и поступао Ђонисије ученик Оригинов и епископ Александријски. У повесници читамо, да је у нрвим вековима после Христа у многим хришћанима

ву будалаштину изусти! Место да ињегаљубазно " завладала мисаоонеком хиљадугодишњем царству,

иреда се узмемо и обавештавамо га, па да тим начином, шо 'но наш Спаситељ рече „придобијемо једног брата," ми одмах „шаку и камиш" на у главу и од човека, који нам можда никада више не би зла иомислио и учинио, правимо себи силом непријатеља, којн ће гледати, да нам се за учињену неправду освети. Еако нам се ваља понашати с људма, који рђаве речи говоре, томе ће нас боље него наведена пословица научити неки свети оцеви наше православне цркве. Еад је оно у четвртом веку после Христовог рођења „безумни Арије" устао против божаства нашег Спаситеља, Атанасије велики узео је православну науку у обрану и борио се пртив Аријеве јереси. Но с каквим оружјем? То ваља да заиамте они, који друге „шаком и камишем" за своја мњења придобити желе. Живећи у том уверењу, да се насилна средства само онде уиотребљују, где истине нема, Атанасије је по примеру нашег Спаситеља војевао против Аријаоружјем слова божјег. оружјем непобитних разлога и оставио нам је тај мудри наук, да „хришћанству није својствено да гони н принуђава, но да убећује" и да се „пстина не проповеда мачевима, стрелама и десницом војника, но убеђењем и разлозима". „Нанђеш ли на противника истине, вели Златоуст, из.течн га, побрини се. приведи га добродетељи, истражуј начина, како ћеш га поправити, угледајући се на искусне лекаре. Јер и онинелече само на један начин; но кад увиде, да боља првом леку не уступа, а они уиотребљују други, па и трећи лек. И тн дакле, који си лекар душе, употребљуј сваки начин лечења по Хрнстовим за-

које ће Месија по што се шест хиљада година наврши, овде на земљи нодићи и где ће праведници с њиме благовати. Ту науку, која са светим писмом у опреци стоји, проповедао је осим многих других неки владика Непос, а после његове смрти свештеник Еоракнјон. По.наведеној пословици овај је с тог требао да добијешаку углаву; но његов владика Ђонисије паметније је радио. Придржавајући се ових речи апостола Павла: „С кротошћу поучавајте оне, који се протике: еда би им како Бог дао покајање за нознање истине" и „не држите их као непријатеље, но саветујте их као браћу", позвао је Ђонисије себи и Еоракијона и присталице му и с њима је три дана од јутра до мрака претресао науку о хиљадугодишњем царству и најпосле их је разлозима и добротом својом дотле довео, да су своју науку оиозвали. Ето како нам у духу Христове науке ваља поступати с онима, који рђаве речн говоре! Све боље лани. Да су све прошле године срећније биле, да је свет у старо доба бољи био, но што једанашњим даном, то ћемо од многих старих људи чути. Но то ј 'е мишљење погрешно. „Некадашње будалаштине пролазе и заборављају се, вели Ииглез Блер, а садашње владају и иоб^ују нашу пажњу." Свако доба има своје добре и рђаве стране. Еао што је данас и добра и зла на свету. тако је било и лани и преклани. Један јелен, који је више стотина година жпвео, рекао је свом унучету: ја се још добро сеПам оног времена, кад пушака није било. Еакво срећно време морало је то за наш род бити! нримети унуче. Ти одвећ брзо судиш, одговори му стари јелен. Истина време је било друк-

У/