Глас народа

I

251

г

БРОЈ 32.

„Г Л А С Н А Р 0 Д А."

ГОДИНА IV.

Ад' као најгаднији пример у кући и као најопаснији куЕевни непријатељ, чини ми се женско п открадање. Наше жене из свију сталежа не задовољавају се с оним, што им муж с драгом вољом купи, веБ гдеде, да иза леђа мужевљевих скуие новца за беспослице којекакве. Муж сиромах чува се непријатеља и лопова ван кубе, а и не зна, да му баш онај, коме највише и често све поверава, највише проневери. Оно може бити. да је гдегде и маженкост, која се и не осети, а.т боме више је тога, где и свака избачена крајцара јако заболи. Бар у простом народу то није мала ствар, кад се узме, да је у куВи више таких жена и даонејош

мање пазе него варошкиње. Питајте чипкаре и Чивуте, с киме најбоље могу трговати. Питајте Сремца, штоу Бачку с воЕем иду, где најбоље про!ју, ил' памучаре, што по сели памук носе. Жене краду жито, јечам, зоб, кукуруз, маст, брашно, јаја, живину, пешкире и т. д. па онда дају ма за каку беспослицу. ПрстенчиЕ, мшфушице, белензуке, што не вреде ни нет грошића однесу вику жита. А знате ли шта вика жита кошта? Та тоје пропаст за куЕу, а како је у народу тога доста, то је пропаст за цео народ. За то се по нашим селима Чивути и Грци и богате, а сиромах народ нистрехе над главом нема.

ЗАБЛУДЕ И ПРАЗНОВЕРИЦЕ У НАШИМ ИОСЛОВИДАМА.

Човек је у невољи досетљив. Човек је дакле досетљив, кад се у невољи нађе! Ма запитајмо се: колико нас има, који се у невољи умемо наТш, који смо толико оштроумни н досетљиви. да се из разних неприлика умемо ишчупати ? Не би ли се такви оштроумни и досетљиви на прсте избројати дали? Не знамо ли, да често и најученијп људи, па и читава друштва, не умеју да нађу изласка у каквој кобној ствари? Ио што су одвећ ретки људи у невољи досетљиви, то држим, да не Ее неумесно бити, да се овде сетимо неких досетака, којима се у сличним невољама можемо послужити и користити. Ево дакле неколико таквих! С тог, што им се није дало, да је њеног лепог имена лише, потворише два старца на Сосану, жену неког Јоакима из града Бавнлона, да су је у башти с неким робом у блуду ухватили и то пред старешинама јеврејским и заклетвом потврдише. Ови, не испитујући дуго ствар, досудише, да Сосана има с тог у смислу јеврејских закона камењем засута бити. И та смртна пресуда јамачно би и извршена била, да се пророк Данило није ту десио и својом досетљивошЕу истини у траг није дошао. На име, он је прво једног, па онда другог тужиоца на само питао, наком је месту који Сосану с робом ухватио. Не надајуЕи се том питању,један је рекао, да је под трном, а други да је под храстом видео. Те противне изјаве уверише судије, да је Сосана невина, и они место ње оба тужиоца живота лишише. Два странца предаду једној служавци робињи знамениту своту новаца на сахрану и углаве с њом, да им новац само онда има натраг вратити, кадобоје дођу, да гакрену; једном никако да новце

Од ђорђа МандровиЂа, пароха пештанског. (Наставак.) не да. После кратког времена дође један од њих служавци и каже, да му је друг умр'о и да сад наравно њему једном новце изда. Она се превари и врати му нримљену своту. Но не про^е дуго, а ево ти и оног другог по новце. Шта сад сиротица да ради ? Овај је тужи суду, што се учињеног уговора није нридржавада и суд би је за цело за криву прогласио и осудио, да за њену невољу није чуо славни гј)чки говорник Димостен, који је овим речиманасуду одбранио: Ова је сиротица готова, да примљену своту изда,но по гласу уговора онане може то учинити све дотле, док и онај други зајмодавац не дође. Један богаташ остави своје велико имање од 50.000 талира калуђерима Францишканима под тим условом, да његовом стрицу онодико даду, колико они хоЕе. И калуђери му дадоше 6.000 талира. Тај сиромах многима се жалио, на ту неправду и његова жалба дође најпосле и до ушију онда живеЕег ноткраља Напуљског, који смисао тестамента овако разјасни: Но што ви хоЕете 44.000, то истусвоту по гдасу тестамента имате том сиротану издати, а себи осталих 6.000 задржати. Један имуЕан човекизгуби кесу с новцимаида преко светске власти на знање, да Ее ономе, ко му изгубљену кесу донесе, ото талира у награду дати. Еесу је нашао неки душеван сиромах и донео му је. Но како да богаташ сада, прегоре обеђаних сто талира ? Он дакле обеди сиромаха, да је у кеси било 800 талира, адаму јеон, сиромах — каошто се може уверити, само 700 талира донео, јамачно је дакле он сам обећану награду из кесе узео. Залуду је сад сиромах уверавао богаташа, да му је кесу онако донео, као што је нашао. Све то није помогло. Најпосле да би своју окаљану част опрао,