Глас народа

269

БРОЈ 34.

„Г Л А С Н А Р 0 Д А."

ГОДИНА IV.

којим се хране цареве свилене бубе. Тада се греју чауре у води, одмотава се свила и тиме се свршује светковина. Еитајци имају шеснаест „светих закона". Четврти закон забавља се једино земљеделством и свиларством. „Побрините се", вели се у том закону, „за ваша њиве и за дудове, на ћете имати довољно хране и одела." Један цар је дао написати књигу, којој је на-

слов кенг-чи-ту, а то Ие рећи: поука о земљеделствуио ткању. Ј њој има много слика, којеказују, какосе добија пиринач и свила. Ј за сваку слику је и опис дотичне радње. Китајски цареви унапређују ову радњу, анеЕе да помажу трговину особито спољашњу, јер су тога уверења, да је земља, која не зависи од страног света, самосталнија и сигурнија, те да може пркосити свакој непогоди. =

Б Е Д У Бедујинје Арапин, који живи у пустињи, те се по њој скита од једног места до другога. Бедујин је данас онакав исти, какав је био пре хиљаду година. Исто је онако грабљив, исто онако храбар и издашан, умерен и уздржљив, исто онако лажљив у трговању и животу, али у једно онако поштен и гостољубив. Бедујин држи веру и непријатељу. Ј томе је друкчији од Османлије, који радо гази задану речцу. Он је весео у друштву, досетљив је, пунфантазије (уображења), песникје, ноштен и витешка срца. Срамоту пере само крвљу. Још и данас је убојна вика бедујина, којисебори за част своју и своје жене: „боље погинути, него осрамотити се, боље осветити се, него посветити се!" Бедујин воли приповедати у ноИној тишини п на месечини. Младићи и девојке, у гомили, понављају песму, коју певачи певају, пратећи је таншањем и покретима телеспим. Убојна песма је: „Почекај, смрти, докле се неосветимо!" Еад је какварадост, то жене читаве сахате вичу по пустињи, а при самрти урличу, да ти уши заглуну. Бедујин живи у шатору. Посуђе му је: седло, тулумина и саџак. Одело му је: вунена кошуља. огртач. Оружје му је: мач и копље, шлем и панцир, а каткад и пушка. Храна му је слатко и кисело млеко камилино. некисео хлебац, путер, урме. Богатство му је: камила и коњ, одкојега има петврста. Број пет је код бедујина свет. Бедујини терају крвну освету. Еадкога убију, породица му нанада на убицу и сроднике му. То нападање, та крвава освета траје кроз пет колена. Бедујипи се деле на петеро: 1.) Шејик, т. ј.стари, сединачеоник племена, обавља унутарњу управу ! 2.) Аки д, војсковођа! 3.) Еадија, којисуди! 4.) Вастија, тутор или заштитник не само малолетних, него иугњетених према угњетачима. 5,) Дахил т. ј. сваки, који стане под заштиту другога зарад обране живота и добара. Ако бегунац окуси хлеба и соли, онда га сматрају за неповредљива. Еада сеубица или разбојник у чијој кући скрије, то га сакрију у јаму, под земљу, да не би додирнуо хаљину онога. који

Ј И Н II. га је ухватио, или да не би окусио соли и хлеба, те да се не би тиме ослободио. Лопов се зове харами, откудје код нас харамија. Харами зову се свиња, мрцина, крв, које је троје Арапу забрањено. Ова забрана, ово уздржавање, петпугашња молитва на дан, пошћење за време месеца Рамадана, када је коран, арапско свето писмо, са неба на земљу пало, и жртва то су ступови вере мухамеданске, дакле и бедујинске. Зими т. ј. кад пада киша, носебедујини над кошуљом кожухе. Неки пх носе лети. јер ихјеискуство научило, да сунце у толико мање досађује, у колико је човек вишенаученна топло одело.Бедујин је чврст према зими, он спава на зими босоног у шатору, а ватра му не гори дуже од по ноИи. У лето спава у огртач умотан у вреломе песку, изложен зрацима најтоплиЈег сунца. Арапска породица не може живети без камиле. Ео има десет камила, тај је сиромах човек; ко има тридесет или четрдесет, средњег је имања; а ко има шездесет, богат јечовек. Неки шејици, поглавице ајинског племена, имају више од три стотине камила. Млад бедујин је правочедо природе. Родитељи муостављају свена вољу, ретко га казне, вежбају га од колевке, да буде спреман за тегобу и опасности номадског живота. Бедујинска деца трче гола но врелом песку у сред лета, докле се не уморе. Еада се врну шатору очином, изгрдн их оваЈ, што се нису још вежбала. Отац учи децу, да ударају странце, којн се приближују шатору. Он их учи н да краду мале ствари или да их у шали сакривају. Што су деца несташнија, безобразнија, досадннја за странце и домаНе, то им се већма чуде, јер мисле, да тиме дају доказа о својој подузетности и одважности. Арапско дете за бога не ће странцу друго шта казати осим свог имена. Пме своје породице прећутаће, јер се боји крвне освете, ако је, може бити, који члан породице му друго племе увредио. Странцн, који немају познатих нити пријатеља у бедујинском логору, сврате под шатор, на који