Глас народа

285

БРОЈ 36.

зда, Еоја муж јој у бракучини. Она ваљадасеневешта чини само оним покорима свога мужа, које је он ван брака чинио, док њу није познао. II у славу нека им је речено, жене су према томе за дивно чудо равнодушне. Може муж својој жени све буда^аштине изређати, којеје некада као нежењен чинио, она ће им се само смејати и слушаЕе их с фијозофском ладнокрвношћу. Ал да муж зна, да му је жена некад вао девојка поклизнула, тешко би њој било. И чи још можемо тврдити, да више памети од њи имамо! Што омиље. не омрзну. Из тога, што човек данас нешто заволе и у звезде кује, изводити, да то никада неКе омрзнути или избегенисати, свакако је погрешно. Неброј људи наЕи Кемо, који се данас са својим жеиама кољу, за којима су некада као нежењени ни мање ни више но лудовати. То веЕином отуд долази, што им је онда срце мах преотело и љубав им разум помрачила, те на љубљеном предмету нису могли да опазе толике мане и погрешке или ако су их и

опазили, а они су их лакомислено извињавали. Ово последње лепо нам пред очи ставља ова наша народна песмица: Боже мшш чуда ведикога, Где изгоре Будим без пдамена, Занади га очима девојка. ГледајуЕи на коњу јунака. Њој на њему до три мане кажу: Једна мана: бели двора нема, Друга мана: старе мајке нема, Трећа мана: да је нијаница. Ал' беседи денота девојка: Ако јунак боли двора нема. Млади Пемо дворе саградити. Ако јунак старе мајке нема, Стара бида на је и умрда. А ако је јунак ни.јаиица. Ја сам зато на гласу везиља, Ја Еу млада ситан везак вести, Па ћу њему ревену платити. Љубав је дакле тако слепа, да ни на самомпијаници никакве мане не налази и онда никакво чудо, што касније што шта омрзне и што се често и у саму мржњу изметне. (Наставиће се.)

0 ПРОЛАДАЊУ НАШЕГ НАРОДА.

Написао Арон Тапавица.

Толико се пута о тој теми * говорило и писало; читаве брошире износиле су мане нашег народног живота на свет и показивале начин. којим би се из очигледне пропасти избавити могли. Та је тема тако знатна и огромна, да се никад ваљда изцрпети неможе, јер сваке очи друго виде и сваке уши друго чују. Еад би сваки оно што зна, изнео на среду, кад би сваки истину хтео рећи, боље би себе и свој народ упознали, боље би могли прионути око унапређења његова и боље би нас схваЕао и послушао: али на жалост. тога није. Многи виђају саме врлине тамо, где ни једне нема и чини им се, да су наступила код нас боља времена и да златно доба није далеко. И заиста тима, који тако мисле, и није зло, јер им ее и ђа,во чини да је бео; они држе, даје сваки на свету сит, кад они нису гладни: све им се у ружичним бојама приказује. А ји није тако у истини, ваља мало завирнути у те мрачне одаје нашег простака, ваља сњиме сести за сто онда, кад се он никаквом госту није надао; па ћемо видити, да је темељ опстанкунашем подривен, да се зграда народног живота заЉуЈБЗЈШ« Лане око ускрса дођем у ЛалиЕе. Беше леп пролетњи дан. Кад сам ушао у село. мало ми душа

Тема, то је реч грчка, значи задатак.

неиспаде. Како оно велика вода преклане беше то су сељаци ископали шарампове поред својих куЕа, те земљу нуз куће и на пут побацали а нису поравнали но оставише онако груду до груде. А ти јендеци (шарампови) у место да су лено право изведени изгледају као куке и вериге. Један иде косо према кући а други упро у пут, те начинили саме трокуте. Људи седеше пред кућама са лулом у зуби и диванише на тенани, нехајући што је радни дан и што се лебац кунује за скун узајмљен новац. Жалост је то погледати, како нам народ наш са нерадње пропада, али шта знаш ? Кад му поч> неш о том говорити а ти гледај како ћеш утеЕи, Састанем се с неколицином простака код сеоске куће. Ту се диванисмо мало. Ј осталом разговору запитам их, зашто им је село тако опало и куће тако јадне, а зашто је Филипово, где су саме Швабе, тако красно и лепо, кад је оно колико доцније насељено од Лалића? „Е," на то ће један,, лако је њима иматилепо село и куће, кад су они три пут горели а ми ни један пут." „Па одкуд онда да су им куће лепше, кад су трипут гореле? Ту треба новаца, да се кућа једном сазида а камоли два триред. Они по моме мнењу треба да су просијаци према вама, који ни-

■ЈЈ