Глас народа

384

БГОЈ 36.

„Г Л А С Н А Г 0 Д А"

ГОДИНА IV.

друсте чула и иидела ? Хоће ,ш се она знати наћи у томе, и хоће ди они једио с другим моНи бити задовољни? Он је истина добар спрам н>е, ализаман све то, кад она није наишла на што сеод детинства спремала. Куда Ке сада њено красно васпитање, и шта ће њнме моћи у овом сдучају нривредити, ако га не може овим начином променути? Је :ш да ће свако рећи: то није за њу, она је другу срећу заслужнда. Таких је случајева на хиљаду у нас, а од туда је млого завада и несреће у породици. Обудовио богат ратар с неко.шко дечице, па узео мајсторицу за другу жену. Она неће да је проста ратарка, па је дотле око њега тењкала, док није нродо рало и воловр , на се хлатио друга посла, где ће тековину расточити. Његова јој деца бехуироста паорчад, па их је давно које куд растурила. Трговчић са села узео официрску кћер, а она се научила „што куц, то муц," не да лаже око нростака, док јој што за грошић купи, већ да нростак сахатпред њом гологлав стоји. Ннје нотрајало дуго, а она одбила сво село од њега, потрошила му и оно мало, што је имао. Научена и образована човека срце боли и никада се се искајати не може,

што се зарад новца везао глуие и нросте жене. Красна девојка ире времена угине са душевне боље, што се у кућу удада, која не беше за њу. Весна, богата девојчура почини чуда од мужевље сиромашне нородице. Свекра зове „козјобраде!" А свекрву: чичоглава!" А ђевера: „домигоре!" Занимање и нородички живот има тако јаки уидив на човека, да му и тедо промени, па што би се човек од таких својстава и хтео и могао отрести, и другом привићи, неда му увек тедо. Како би бидо да се номодна варошкиња са својим нежним ручицама уда за ратара, па да је терају да садева сено, да добацује снопље, давеје храну, да оконава кукуруз? А како би опет ратарка иа своју велику жуљевиту руку навдачида рукавицу, ил на ногу штифлетну, кад је лети боса ходида, а зими у онанцима, те нога расла колико и како је хтела? Ишти ти од ратара, да фини носао ради, кад му је рука незгранна за то, а од сухобољна инсара н научењака, да по цичи-зимн у шуми дрва сече, ил храну преврће. Нити може овај нитионај. На што се тело научидо, и према чему се је развијало оно и поднаша.

ЗАБЛУДЕ И ПРАЗНОВЕРИЦЕ У НАШИМ ПОСЛОВИЦАМА.

Од ђорђа Мандровића, пароха пештанског. (Наставак.)

Кад човек умре, онда је ласно за њим свашта говорити. Дакле кад човек умре, не треба за њим ништа рђаво говорити! То вели и ова нозната латинска нословица: „Ве тогћт ш1 швг ћепе" т ј. о умрлима ништа друго, но само добро (ваља говорити). „Но за што, пита мађарски писац Сечењи, да не би слободно било о умрлима зло говорити, ако су неиоштено живеди? И да ли би без тоганоједининарод или свет имао ираве повеснице или бар и једаи доставеран животопис? II ноштеном човеку, кога су можда у животу гњечиди и гонили и сваки му дан загорчили, шта би најпосле била награда, кад би и после смрти с непоштењаком и хулом, којије овде можда и блага и власти имао, опет једну и исту хваду имао и кад би тако с овим једне судбе био ?" „Шта нам већма у души нотпаљује љубав према истини, него онај стари обичај у Мисираца, по комесе после смрти краљев суд држао? Иштаможе на душу свеколиких људи јаче и боље утицати, него кад сваког дана виђамо, како гад и осуђење на рђавом човеку још и онда лежи, кад овај нијевише кадар да шкоди, кад слава поштењака и онда још с једног века на други све то чистијапрелази,

кад му кости земља већ покрива? За то ваља пословица о умрдима овако да гласи: „Ве шогШхк ш1 п131 уегит т. ј. о умрдима ништа друго, но само што је истинито (ваља говорити)." Добра жена и слепа је и глува на мужевл>ееа зла. Добра жена не треба дабоме да у мужу тражи човека, који је непогрешив, који никакве слабости нема. Јер „ко жеди, да само свеце љуби, остаће најпосде усамљен" и „без пријатеља остаје, ко само непорочне пријатеље жели", рекоше турски песници Бихишти и Ахмедпаша. Жена дакле не треба да тражи у мужу непогрешивог свеца и анђела. Но сме ли она допустити, да јој се муж у злу ваља, сме ли она и слепа и глува на његова зда бити? Ја држим да не сме. Ако хоће да буде добра и паметна, онда ваља да се стара, како ће јој се муж својих зала опростити; јер није то праваљубави пријатељство, кад жена оставља мужа, да се н. пр. карта и нијанчи, да се у блуду ваља итд. не! то је мржња, то је право непријатељство. Таквимпоступком помаже жена мужу копати гроб, где ће и њега и себе сахранити и она може свакојака бити само није добра и иаметна жена. Жена дакле не сме бити слепа и гдува на она