Глас народа

325

БРОЈ 41.

БОЖИПНИ Још други дан божијћа ии одручка устао није, а камо ли да се опремио на иут, а момчадија сиодиначка веП назобљеним коњма иритегла колане, бацила се на њих, и прати госта куБи — прати божијћ. Од божијћа нема лепшег свеца православног, од њега нема милијега госта, па је заиста чудо да таког госта нетрпи свет ни три дана, колико је управо код нас Србаља време гостинско, него га одмах, други дан нрати кући, а неким несташцима није доста да само прате иегојошвијају божијћ. Но колико се момчадија жури да испрати божијћ, њему није тако хитно дасекреће. Он иснија чаше на тенани и наздравља свима у кућиредом. А и шта да се жури. Нјегови су коњи врло добри. Он кад се крене једанпут обиће и оног, који је на три сахата пред њега истрчао, не можсш га стићи да су ти Гецина сва четир хата, нека га мрак у Сподинци ухвати онје онет до довечекод куће. II момци сиодиначки то добро знају. Они само говоре да вијају божијћ али у истини оии се један с другим утркују. Вожијћ је даи, којипоказује каква су у кога коња колена. Читаво село је тај дан тркалиште. Ј Срба још нема као у Енглеза редовних великих отркивања за опкладу. Али божијћ је дан у ком се Србин на доброме дори своме отркује, но не за плату какву, као себични Енглез, него: само нек се зна ко је бржи! На сваком сокаку стоје искуиљене гомиле коњаника. Већ је сваки сокак дознао, који је у коме најбржи коњ. Сад је ред да се сокак један с другим отркује. И то је већ готово. На ледина искупља се сада сва коњица сеоска. Читаво село сада се отркује. Почело се с крајњег сокака. Стотинама почело је заједно трчати. Удругом сокаку већ је стотина мање. у трећом две, у четвртом тек се на десетине броји, а у шестом оедмом тамо се још њих два зноје, ко ће ире истрчати до мете, на крај села, и викнути: ја сам најбољи! Хеј та није то шала рећи: ја сам најбољи! Та Овај одломак штампам у овоме листу, а одломак цод насловом: „Тужим квочку господине." штампаКе се у календару „Орао", што га издаје Ст. В. Поповић да виде читаоци каква ће одприлике бити књига: „Сеоски натарош", те ако им се допадне, или да се пожуре са претплатом. јер се досад тако мало јавило, да на конту тога и онога што се доцније може добити, не могу књигу штампати, пошто већ доста штете ииам и на издававу: „Гласа народа," или да се више нико и нејавља, те ћу и оној иеколицини скупљачима и појединима вратити новце уверев, да књига нетреба ни да иза^е, Панта Поповић.

КОЛАЧИ.*) прва девојка не друго него црће за оним ко све друге обиђе. Чиј је најбољи коњ најбољи је имомак. Еод српске девојке коњ диже момку цену. Врати се натраг истим путем да видиш шта је од других коњаника. Ту је читава баталија. На једномместудрже троица бесна вранца да се коњаник, који је с њега спао, попне горе, а он неда себи близу.Надругом дижунеку мргааву рагу, која јенала па притисла коњаника њих шесторица, па се смеју бадрости и брзини њеној: требао си ти брајко риђу попети на ајзлибан, на га узјашити, па битибио најбржи. Тамо даље трчи сам коњ но сокаку а коњанику чак у трећем жене лелечући намештају ногу. На оном крају опет јури гологлав момак умацурен од крви из разлупана носа и тражи шешир. Пиштољ, долама, уздица, бич, шешир, све то лежи по путу разбацано, као да је каква плашљива војска побегла, па побацала све, само да лакше трчати може. Вајкање смеј, пркос, плач, све се то помешало у пратњи момачкој што божијћвија. Али људи су паметнији, они нит прате нит вијају божијћ. Они или пешке или седну иасаонице па редомпрате ј едан другогодкуће до куће. 0 божијћу у права Србина капија је отворена. На трпези стоји спремљено јело и пиће. Јеси ли род или помоз Бог не пита се — сврни понудићете. Седи, докле хоћеш, па иди даље. Нико се тај дан несме понети а никоме се ништа и замерити несме. Весеље је свуда право, својско. Престала је сва разлика. Нема више у селу попе, нема натароша и учитеља, нема паора и трговца, све су то добра браћа и пријатељи. Једна гомила пресекла је најпре код попе колач, патако редом. Друга гомила ночела је од учитеља или трговца, трећа од ратара или занатлије и све искупиле се наједноме месту да се опет разиђу и на другом између себе или сдругим састаиу. Ја сам, (то јест не онај, који пише ову приповетку, него онај о коме се она иише) био баш у том селу натарош. Ја сам био нов натарош и то ми беше први божијћ у томе селу. Кућа моја беше отворена, као и све друге. Еолач је и код мене пресечен. Гости су пошли пешке даље. Жени мојој прохтело се да се на саоница сањка. Како ћемо, рекох јој, кад немамо својих саоница. — Да у кога има кад у домина нема, примети чика Драга, који је с друштвом од мене пошао. Чика Драгина кућа преко пута је од моје, и док смо се ми огрнули, а саонице са два жерава