Глас народа

336

БРОЈ 41. „Г Д. А С Н

затоциљаше се пред наши врати. Ми се оопесмо. Еуда Немо господине запита чика Драгин син, који је кочијашио? Кроз село. беше одговор. Кочијаш диже сламку и ноказа је коњма, аови загребаше. Ти нетраже прти, куда кочијаш навије онуда јуре, као но најбољем саонику. Милинајето на добри коњи, добро огрнут, после добра ручка, сањкати се но добром саонику. Пролетисмо кроз један сокак, пролетисмо кроз други, у треИем сави кочијаш у авлију свога ујака а мога кума од старина. Снаје испадоше нред кућу, па заневаше веселим гласом: Влаго нама ево нашег кума. А свекрови, кумови стари, с пуним буклијама прихватише: Волем кума нег беда голуба: Годуб бити, иа Ее одлетим А с кумом Ку рујно вино пити. Ала је лен тај срнски божијћ; ала је лено Србину кум бити. 0 светом Јовану венчаћу кумче једно, на с тога ме већ о божијћу дочекаше са сватовском песмом. Ја с кочи са саоница а жену ми млађи кумови на руку у собу унеше. Изљубих се са кумовма и поздрави их: Христос се роди! — Ваистину роди. Честити старци кумови, да могу за икону би ме задели, под њу сам се већ посадио, а њима све нешто није доста. 0 куме! та но седиш добро, о куме! та слабо се служиш, о куме! та онај та — и обилазише ме час с једне час с друге стране, вадећи иајлепше делове у мој тањир, тако да се напоследку више у њему накупило него у оном одакле се вадило, а кумови одмах на снаје очима и 1)аконије све више на столу. Ту се зачеше наздравице, ту запеваше старинске песме, па све то иде неизнуђено, ненамештено, из свег срца. Сузе ми ударише. 0 Србине, ала си леп, кад си поштен! Сад је већ моје време рекох кумовма, хоћујош мало да се прођем. Прасе сам кумовско већ појео а јагње ускршње неизостаје. Кума стара одреза кошуљу, а снаје обесише ми најлепше пешкире преко рамена. Тако данас мора бити, нема замерке, није сваки дан божијћ. Пустише ме. Опростисмо се, али кад у авлију а у саоница четири. — Неће се мој кум макако возити, рекао је млаТЈим својима старешина, и у мах су два кбња припрегнута. Ни сам видио светог Илију, видио сам Господина владику иашег али ни за његова четир не бих ове дао. Куме незаневаше: искочи сјајна звезда.. јер у овој прилици није на месту, али ми се винусмо као

А Р 0 Д А." ГОДИНА IV. оно звезда што у часу засветли и нестане је. Сад код кума бисмо а сад смо већ на крај сокака. Обишли би и тзј крај али на сред пута стао човек и педа на пред. — Госнодине, ваљда моју кућу нећете обићи, ваљда и ја иисам гори од других и ја сам ваш, а ви сте мој госнодин. Неимадох куда. Сврну смо и ту. Дочек српски, божијћни. Домаћица обеси нешкир а домаћин се на шали: ЧекаЈте господине, ви ћете на даљни пут, кадсте четир упрегли, треба да имате напиткана путу, и мету у саоиице пуну чутуру свог најбољег вина. Узмите. То вам је божићни колач, а о св. Јовану, кад ми на свечаре дођете, друкчије ћемо се поФалити. У четвртом сокаку сукоби ме така иста срећа. Мораш сврнути хтео не тео. Ил нас погази или не бежимо испред коња! У десетак и више кућа сврнусмо. Свуда нешкири, као да сам ра<!> а не човек, тако их вешаху о мене, прасе, јагње и т. д. све.божићни колачи, каошто вељаху они који ноклањаху. Свуда пиј. Ма само .једну чашу господине! Немојте срамотити нашу кућу, ви сте иама свима натарош! Немаш куда. Али волијем и код свију попити чашу вина него свима конати виноград. Заиста није тако лако ни ировађати се. Десет кућа, десет вина. Заиста није лако о божићу нотарош и о свечари нопа бити. Него се и јесам угрејао, а то је баш требало, јер је зима била. Још на крај села да изађемо па у сокак деми је стан. На крај села стајала је мала кућица. У њој живљаше човек удовац, који са сиромаштва свога неможе се но други пут оженити. Не имађаше никог него као курјак живљаше сам у своме кућерку. Имао је два три ред посла код варошке куће. Нитао сам друге за његово владање, и добио одговор: што је било то је нропш, али сада је то врло поштен човек, неби тај сада ни мрава згазио, али је иропао сирома, те једва живи. Кад смо се досањкали до куђе овога сиромака покајника, рекох кочијашу да сврне и код њега. Овај не хтеде. Шта ћете, вели, код тога богаља, та ја нећу ни о његов снег да се мој салинац очеше, а не да у његову кућу уђем. ј 0 ш и с нросјаци, да се мешам. Мене у срцу заболе ово нрезирање, скочим са саоница и позовем жену доле. Сиђе се и она. Ја узмем чутуру и речем кочијашу: ако ћеш ме чекати а ти чекај ако не знам ја и ие-