Глас народа

смо као да суву болесг имамо *в гдедимо оКемо ли с пролећним или јесеним листом. Али није тако још је вдрава крв наша, само нека нам је воља така па прионимо, латимо с « дурашно цосла па је победанаша, јер што

се дугим искуством осведочило да Је било у старо доба истина то је и данас истина а стара латинека пословица каже: 1ађог зшргођив отпха ухпсМ рад неуморан све побеђује (савлађује.)

ЦРТИЦЕ ИЗ ИСТОРИЈЕ. од Светозара Савковића. ИСТОЧНИ НАРОДИ.

Истокои вовемо онај крај земаљеки, одакле се сунце рађа. Сви они народи, који на истоку станују, зову се источни народи. Ми смо овде наумили говорити о оним народима Азије и Африке, који су у старо доба, у старој историји на глас изашли, и који су становали у јужној и југозападној Азији и у североисточној Африци, Ови су народи врло знаменити у историји, јер су они први од свију светских народа из дивљег у образованије стање ступили. Једни од ових народа сишли су еа обронка вечитим снегом покривених Химилајских гора, а други су опет раширили се од подножЈа брда Арарата, на којем је, по библијској причи, Ноје свој ковчег привезао. Прво су били аријски а друга симитски народи. Да посмотримо овде ове источне народе, те да најглавнијим потезима обележимо, шта је који примио, коју је клицу образованости један а коју други однеговао! Човек има телесну и душевну снагу. Што му је ова друга развијенија, тимв се он више разликује од других створова природних. Историји спада у најглавнији задатак, да све ступње овога развитка, овога усавршавања човечијег на видик изнесе. Човек при развитку, при усавршавању своме стаје прво на најнижи ступањ па онда се мало по мало пење на лествици напретка и савршенства свога. Душевна радња човечија разнолика је. Човек има срца и осећања, а има и разума. Срцем својим воли или мрзи, јуначи се или плаши се, клања се и обожава он. Што му добра доноси, од чега му зависи живот и срећа земаљска, то он поштује, према томе може да има и осећај — обожавања. Што му зла доноси, што му може живот одузети, то он истина непоштује, али и према томе има осећај страха и обожавања. Осећај обожавања зове се друкчије — вера. Источни народи баш с тога су знаменити, што су код њих први верозакони поетали. Како је на истоку природа бујна, како је сун-

це жарко, земља плодна, биљке и животиње горостасне, то није чудо што су испочњаци све природне појаве обожавали, њих као божанске снаге, божанска суштаства сматрали. Ватра човека греје, она му и иначе у животу велику хасну или штету донети може. Је ли чудо, што су је Миђани и Перзијанци обожавали, за божаство сматрали? Има ли шта нужније за човека од светлости? Не би ли он без ње у вечитој тами живети, не би ли пропасти морао ? Није ли дакле близу памети, да су људи, докле су још стајали на нискоме ступњу развитка, светлост као божанство узимали? Није ли са свим појамно, што су Вавилоњани, Инди, Мисирци и Финика ни сунце месец и звезде обожавали, као божаства поштовали ? Мисирци су, шта више, и животиње обожавали. Роду, мачку, бика, и мало коју животињу нису они за божаство сматрали, олтара и храмова јој подижући и божанску јој пошту чинећи. Скоро код свију источних народа биле су дакле вере природне. Они су обожавали природне појаве, мислећи да је овај или онај створ природни божаство, или да је ово у евима створовима, у целој природи. Верозакони, који признају више богова, зову се многобожачки. Оно веровање пак по којем је божаство у свима створовима, у природи, по ком је дакле ово бог, зове се пантеизам, свебоштво. Сви скоро источни народи или су се држали многобоштва или свебоштва. Од свију старих народа једини су Израиљћани веровали, да бог није у природи, него да је он ван ње, да је над њоме те јоЈЈенеограничени господар, Они су једини дакле у једног бога веровали, они су једини билиједнобошци. Једнобожачку веру прихватили су доцнвје Хришћани и Арапи, али о овима ће говора бити тек на крају старе и у току средње историје, јер они су појавили се тек тада на позорници света. Осећање каже човеку шта је лепо, а шта је ружно. Осећање му каже, да је лепо пла-