Глас народа

59

су у вароши Шпарти и у долини Јевроте. Други сталеж били су они староседиоци који се од својевоље покорише освајачимаДорјанима. Онису називани Периики или суседи, јер су живели у суседству, у околини Шпартанаца. Треки сталеж били су они староседиоци, који се одупираху насиљу Дорјана, те их ови оружјем савладаше. Ови су били иу приморској вароши Илу, због чега су и названи Илоти. Дериики имадоше земље, дајући порез у државну благајницу, а И 10ти не имадоше ни какве земље, већ морадоше радити земљу Шпартанаца, дајући им половину плодова. Освајачима Дорјанима највише је до тога стало било, да одрже власт своју над староседиоцима, особито над Илотима. Ових је било вишенего ли Шпартанаца, за то су ови морали бити увек на опрезу, морали су стајати под оружјем, да би се одбранили од сваког, особито ненадног нападаја. С тога јв цео живот шпартански удешен био по војничкоме начину. Шпарта је била вековечити табор, Шпартанци вазда спремни за обрану и за аападај. На челу државе шпартанске била су два краља. Двојицусу за то узимали, да би један другога умеравали, од насиља одвраћали. Поред краљева био је државни савет. Сама реч каже, шта је овоме у дужност спадало. Њему је у дужност спадало да еаветује, да савета даје краљу и народу. Је ли требало предузети какво важно државно дело, је ли требало бирати званичнике, водити рат или учинити мир, савет се о томе договорио, он је о свему томе мишљење своје изрицао ипредлогедонашаопред —скупштину. Скулштина била је дакле поред савета најважнија установа шпартанска. Од ње су зависили најважнији државни послови. Она није била као данашње скупштине. Ту нису држани говори или беседе, није, што би се данас рекло, било дебате, него су предлози савета просто примани или одбијани. У савету било је тридесет чланова: два краља, који су председавали, и двадесет и осам стараца, од којихје сваки морао имати бар шездесет година, Овако старе људв узимали су за то, јер имају највише зрелости и искуства. Право учествовања у скупштини имао је сваки Шпартанац, коме је било тридесет гоДина. Периики нису имали ни каквих политичких права. Они нису били ни саветски ни скупштински чланови, а ни су могли постати ни званичници. Илоти били су робови. Из овога, што до сад рекосмо, види се, да је у Шпарти највише власти било у рукама племића, Шпартанаца.

Једино су им краљеви сметали, ограничуЈуки их у њиховој самовласности. За то су они гледали, како ће окрњити краљевску, а раширити племићку владавину. Тога ради даду они што више власти надзорницима, ефорима, који су пазили на званичнике, па их на одговор позвали ако се доброне владаЈу. Ови еФори мало по мало толико права и власти себа присвоје, да су и саме краљеве на одговор позивали, бацајућиих кад кад и у затвор. Оваком установом племићи су узвисили до вршка владавину своју. Скоро све установе и закони Шпартанаца приписују се Љкургу, који беше владалачие лозе, али није хтео примити се краљевска достојанства. Он је хтео да начини од Шпартанаца храбре борце, челичне јунаке, и заиста је у томе успео. Шпартанци нису марили за науку и уметност, нити за обртност и трговину. Кућу смели су правити само тестером и сикиром, а то за то, да би што простија била. Новац био им је од гвожђа, тежак, како би се отештала трговина и еаобраштај, који могаше у земљу унети стране обичаје, те поткопати просте народне установе и особине. Чим се родило шпартанско дете, одмах су га прегледали, па ако је слабо, бацили су га у провалију горе Тајгета, ако је пак јако, расло је у родитељској кући до седме године, када је држава о њему почела бригу водити. Она га је хранила и васпитала. Телу и телесном веџбању највећа је пажња поклањана. Дете је од малена учено, да поднаша што веће телесне напоре и муке. Ко је могао издржати вишв батина, тај је важио као бољи момак. Шпартанским младићима било је слободно убијати Илоте. Шпартански мушкарци ручавали су заједно, по петнаест за једним столом. Обичан ручак била је црна чорба, која је зготовљена од меса у крви куваног, а зачињена само сољу и сирћетом. Осим тога јели су сира, смокава и маслине. Начин живота био је дакле подједнак. Они су и земљу поделили на једнаке делове и сваки је добио један део, Шпартанци су заиста узори јунаштва и челичности. И жене су њихове биле јунаки* ње. Једна Шпартанка рекла је опремајући сина у бој и дајући му штит: Ево ти штита, па се врати или с њиме или на њему. Тиме је хтела рећи, да жив не даје штита из руке, јер би срамота била, боље је дакле погинути и на штиту се донети дати, него ли осрамотити се. Но колико има примера јунаштва и честитости, толико, особито у касније доба, има