Глас народа

181

Преглед цена на знаменитијим тржиштима, 3 а г р е б Шеница 4 «. 80 н. Р»ж 3 70 н. Јкчам Б ф, Зоб 2 ■ф. Кукуруз 2 ф . 70 н. Вараждин шеница 4 ф . 15 н. Раж 3 ф. 10 Јечаи Зоб 1 ф . 90 н. Кукуруз 2 ф . 65 н. Оеек шен. 4 ф . Раж 2*60 Јечам 2-30 Зоб 1 '80 Кукуруз 2'20. Сисак ш. 4'50 Раж 350 Јечам 180 Зоб 2 ф . Кукуруз 270 Копривница шен. 4'60 н,

Раж 3.95 Јечам 2'90Зоб 2Кувуруз 2-60 Карлобаг 4'80 РажЗ*80 Јечаа 2 90 Зоб Кукуруз 3 ф . Госпић ш. 4.45 Раж 4 50 Јечаж 3'!0 Зоб 2 ф Кукуруз. 410. Б,род шен. 4'80 Раж Јечам 2 ф . Зоб 1-80 Кукуруз 2- 40 Винковци ш. 3.30 Раж 2.70 Јечам 1.60 3об 1'75 Кукуруз 1.90 Пешта ш 4'90 Раж Јечам Зоб 2 Кукуруз 3'70 Темишвар ш. 3'75 Раж Јетам Зоб 2'10 Кукуруз 2-70.

ДОПИСИ „ГЛАСУ НАРОДА.'

У Винковдима 3. јуна. 1870. године док наи школа не ■бете комунална поклони овдашњи грађаиан Петар ВаслљеваЕ колачар, сдику св. Саве да се знаде српско име школи. Слика се свечано уз литију и пуцање прангдја освети и екупн се тоа приликон па фопд школске 50 ®ор. и овај вод управои поменутог г. ВасиљевиЕа порасте за две годане на 200 форината. За товремеувек је свеадно прослављан свети Сава и знала сесрпскаслава.али од какоје садањи председник са тутори предао и школу српску и Фондкомуни, општини, те је и једно и друго комунално постало од то доба не чује се дивне песме "православне ни лепе славе српске у школи. У шкоди има 18 ■деце српске а 60 друге вере, али очеви су још добри Срби, жуКе еу српске још чисто српске, општинарп црквени незаборављају свога имена, те сучим се год пође да се утире и затрпава спомен Србину, они томе отворено на пут стају. Ни покдона пенримају ни за школу ни за цркву аво нису уверени да га чисто српско срце даје. Тако када предс, даде наручити веНег св. Саву него што је онај кога поклони ВасиљевиК општинари рекоше, да !е то бити коаунални св. Сава и нехтедоше га примити. Овде се нашла грдна проневера од шума крајишки. Ферштер и шумар и неколико трговаца затворено је. Комисија једна истрагу води и као да Ке још више затварања бити. Како се ова ствар сврши јавиЕу вам и о томе. Из Кисвча 6 јуна. 4 о. м. држан је испит у овдашњој српској школи, На испиту беше доота одабраних слушалаца, леђу којима и један професор са велике гпмназије из Новога Сада гтеколико њих стране вере и народности. Испит је врло сјајан био, тако да смо се сви дивили и чудили, тој вештини питања учитељева и тој лакоЕи и брзини одговора дечија. Међу тим питања не беху малена. На главној школи по вароши тежа]се ћитања деци не дазу. Сви слушаоци захвалили су вајледше госнодину учитељу ДокиБу на труду, а г. Сајић, подбележник овдашњи, ади католик, толико је дирнут био дечијим знањеа^а ■је ме^У пајбоље поделио шест Форината у сребру. Хвала му и на дару и на признању. Још са хвалом морамо споменутиовом прилпкон пашег г. пароха ИваниЕа, који се својски трудио, те су деца уредпо у школу долазила и што је г. учитељ своју малу и крваво заслужену пдату уредно добивао. Од како је овај госиодин у наше место дошао учинио је својим заузимањем, те смо нову шкоду добали, те нам је црква покривена а парохијални

дом заграТјен. Све нам је дакде општинско у таком реду, дасе пред другим пародом поносити можемо. Знам да Ее и вама г. уредниче а и читаоцима Србма мило бити чути лепу реч о своме за то вам ово писах. Живидо све што је честито у нашем народу! ;>је Пз Бачке. Трећи дан духова. — Прослависмо иДухове, дочекаемо чему се и не надасмо, да и у нас у токорсе дојучерашњој народној странци изароше „премудри ловци" што стадоше да лове по „умерењаштву и средњаштву," да лиЕе е нала дакле средина битн златна? Ајд' видиЕемо! Не знамо шта, али толико ведимо, да су чудне прилике у нас, у народним пословима настале — и кад мадо само помислимо на своје старе, и како су они бивали устаоци око наших, тешко стечених права, стужи нам се на срцу, кад погледамо на многе данашње посланике у Кардовцима. Па истину реЕи, некако нам чудно у том азгледа и у нашем новипарству. Све се то страхује, све се то не знамо од чега зазире; тек кадикад да суне по који чданак онако јуначки на данашњи, управ реЕи, кукавичлук неких и неких умерењака и средњака. У оваком расположају душевном па још о Духови стиже нам број 22. честитога „Гласа народа" и орабри нас. И дојако је. адинарочито тим бројем, уводним својим чланком посведочио ваш лист да је доиста глас народа. Јесте, истина је, да се „одавна опазило да је у нашем сабору нешто труло,нешто чудно!" и вао да се многа г. посланици слабо осврЕу за тим, шта Ев даиас сутра народ реЕи о њиховом раду. Таким попуштањеми без узрока страховањем потлачена су нам наша голема права, тешко и крваво стечена — и сведена су данас на просто црквено и фондовско поље, па и ту да онако играмо, како нам други буду свирали. Е ал шта Кемо, кад је у нас и било и биЕе, да су некад бурмутице и прстење бидо милије одскупоценнх права, а иарче дипдоме немешке и по која звезда више на крогну биле прече од привидегвја народних, баш као са онима који „с великом господом" заједно пуше и шурују. До бро сте рекли: „Да непознајемо људе на сабору, нама би то необично било, ади овако морамо се запптати: какви смо ми људа?!" Али: „Маните се ви свега тога, ја баш од министра идем. ја баш од комесара долазим. и овако Ее бити као штоја велим (боље да кажу: као што они хоЕе.) Да да, времена се мењају па и људи!.

Ж#ДАЖШ1Ж2<

НАРОДНЕ ПРИП ОВЕТКЕ. Сељаш оженили калуђера.

(До народном приповједању догодивши се около ^оловине осамнаестога стољећа у Херцеговини.) Калуђере, да те оженимо. Да је просто, кад сте навалили. Народна пословица Старинска и оглашена породица Зотовић из Љубомира, Требињског кадилука, била је вазда одабрана

колијевка, која је од кољена до кољена одњихавала одличне попове, калуђере, па као гато се зна и два владике, који су седили у прастаром и некад оглашеном а данас опустошеном манастиру Тврдош (један сат далеко од Требиња к западу), којему је сва Херцеговина у епархији припадала.