Глас народа

318

да добује у сали но само устма: даје сеназнањеда су од поноЕн кроФне 15 новчића а ире поноБи 10, друм, друм, друм. И с тим је бал завршен. Гости су ве! сви спремни били за полазак и оду једно поједно. Натарош, који је тога вечера домабин на балу био испратио је све редом. — Баш вам хвала господине натарошу, тако сте нас лепо забављали, ко би то знао, да сте ви тако човек за друштво, видиБемо се, заврши солгабиров и поклони се натарошу и његовој гошЕи. II милостива госшфа иоклони се и оде, госпођица рањеница иоклони се, погледа чезнећим погледом на натароша, пружи му руку и додаде: видиЕемо се! Натарош узе своју гошћу испод руке и оде онако нобл с нобл бала. Господар арендатор, кад је приметио, да му тако одлични гости долазе ночео се бријати, што бива у три недеље дана једаред, те му брада дође као перје у гушчета од три месеца или као бодље у јежа. Вријач је туп био и посао је споро ишао. Морало се ту стискивати уста и бечити очи по сто пута Тек 1'еу полак једну страну остругао кад му је господар син однео рапорт да гостију нема више од туцета. Арендатор спере у полак сапун и дође онако као кад дере овце у виксовану салу да види јел истина што син рече. Онако неочешљаном, необријаном, надртом, да даш колац у руке на да узмеш иротак и засвираш: поиграј мејо, па одмах од себе да помислиш да си прави бошњак, јер о њему не можеш ни посумњати да није прави медвед. Но среВа што је одмах на цоље изашао, а натарош рекао госпођицама, да је то неки вандрокаш, који је Фалио памеПу, па у штали арендаторовој конакује и да ће казати сину арендаторовом. да то страшило више не пушта унутра, иначе би госпо!)ице у несвест попадале од чудаЈош и то ваља споменути овде, да ђаци за то нису певали, што је арендаторов син обећао им био вечеру, а кад је видио, да је мало гостију, а онказао учитељу, да их пошље кући, да вечерају па онда да дођу а овај их послао да не дођу. Паја Нулумов опио се, па му украли врулу, али опет за то је оправдао ирограм господин натарош; он је на питање гостију: зашто се није држао програма, одговорио да јесте; јер рече казало се у програму, да ће бити свирања, играња, певања, говора и лепа српска весеља, па то је све било: свирали су тамбураши, играли смо сви, певали су тамбураши, говорили смо сви, а надам сеј да смо се и лепо српски својски, ировеселили, то је пред полазак свима изјавио натарош и ма да је јутро било рекао им: Лаку ноћ!

Сутра дан се до подне спавало. Кнез је спремио красну рибњу чорбу и кад су се пред зору с бала гости кући крећали замолио је го-

сподина солгабирова да доЈе с друштвом на киселу чорбу. Солгабиров је одсео као обично у великој крчми. Газдарица те крчме, од како је, живила је с господом лепо. Ова су њој била обично дужна и за то су морали слушати њена опадања на поједине људе у месту, а осим тога она је још и шокица и тим је већ лојална (§и! .адвпш!;) те је за господу, који су такође лојални то најзгодније место још и с тога што је госткфа крчмарица радо пљувала на образ „рацкнх девојака." Господин солгабиров не би чекао на чорбу, али, кад је споменуо жени и рањеници, којаје сестричина женина, да се сиремају на пут, рањеница га је занитала: а шта ћу с тим, што сам обећала попиној ћери да ћу јој доћи данас увизиту, што језначило: нашто сам онда рекла натарошу видићемо се. Тетка је нодупрла жељу сестричину, и сви су остали. Чорба беше као да су је аласи с дунавском водом кували, и гости је тако слатко једоше као дасу на врх брда Фрушкогорског уз Дунаво виноград копали. И рен и пиринач и печена риба на ражњу свеје то тако удешено, да ниси могао доста брзо заливати, као земљу песковиту. Сви су се већ нодобро угрејали а понајвећма господин солгабиров, та он је највећи господин. Пијаној снаши мили деверци. Солгабиров неможе да се нахвали како је кнез честит, што ћерећикако му је ручак ваљан, а и натарошу неможе да се на чуди тако му се допада: волем вас, вели, као брата свога, — наравно као млађег брата. Ово је била згода за штурму. Натарош узме чашу дигне је већ се незна по који пут у здравље господину солгабирову, стане рсфати врлине господинове, о каквима он ни снивао није, а на нослетку спомену како је уверен, даје солгабиров прави Србинипријатељ српској општини у Н. какав тек може бити, и препоручи општину и даље милости и доброј вољи солгабировљевој. — Све, све ћу за ову честиту општинуу чинити, кад такав натарош и такав кнез што у име општине моле, ту нема нећу и што не могу и то ћу учинити. Сви гости повичу на то амин и живио! да су све гредице пуцале и леп с тавана падао, а попасучитељем удари во всја тјашкаја; многаја љета. Док су гости певали, натарош је са солгабировом нешто шапутао и овај му је непрестаио главом повлађивао а баш кад је песма престала а он увати натароша за руку: ево руке неводите бригу, што ви удесите, ја не кварим. Нопа је познао о чему натарош са солгабировом шапуће, па како се он радовао напредку подузећа натарошева развесели се обећањем солгабировљевим, те подвикну, кад смо се тако лепо састали гриота је да се тако брзо растајемо, довече молим свугосподу мени на вечеру.