Гледишта

lizam i politička moć društvenih grupa (Gledišta, B—9/1967, str. 1054—1066.) koji je, po svemu sudeći, imao neuobičajen i prilično velik odjek u našoj javnosti, a u nekim stranim listovima čak predstavljen senzacionalistički. Ta iznenađujuća i svakako neprijatno činjenica, međutim, obavezuje me prvenstveno i isključivo kao naučnog radnika da bez uvijanja i okolišavanja, otvoreno i ne posredno odgovorim na čisto ideološka reagovanja koja nisu ništa drugo do ideološka dezinterpretacija jedne jedine stranice pomenutog teksta (str. 1059), to jest više ili manje neshvatanje njegovog smisla, pogrešno tumačenje, imputiranjs piscu nečega što nije ni mislio ni rekao, čak, možda, i zlonamerno, izvrtanje piščevih namera. Pri tome, valja naglasiti da postoje sasvim očigledno dva različita izvorišta mnogih nesporazuma: prvo, neosporno je da kontekst celog članka, sadržinska gustina odnosne stranice, način formulisanja pojedinih rečenica, složenost i težina ohuhvaćenih pitanja, itd. daju donekle osnova za razne dezinterpretacije; drugo, još je neospornije da su svi ideološki odjeci, na raznim stranama, nadaleko i naširoko, među kompetentnim i nekompetentnim samo ideološke projekcije sopstvenih preokupacija i sopstvenog postavljanja prema partijskom sistemu uopšte i posebno u postojećem socijalizmu, pa i nekom budućem socijalizmu. Naime, svaki čitalac ili „analitičar” je posmatrao tu stranicu i čitav tekst kroz svoje ideološke naočari, pretočio utisak u svoje ideološke kalupe, sublimirao iznetu ideju ili. tačnije, niz ideja u nešto sopstveno itd. Bilo kako bilo, tek oko teksta uzvitlana je prava ideološka prašina u kojoj se gube i zaklanjaju ne samo pri 7 sutne komponente u sadržini celoga teksta nego, čak, i izričiti stavovi. Kao autor pretpostavljao sam da će ne samo naučni radnici (filozofi, sociolozi, politikolozi, teoretičari države i prava i drugi) već i političari i obični čitaoci imati u vidu, pre svega, ono što dominira u sadržini moga teksta, naime, skiciranje nekih negativnih propratnih pojava i deformacija koje su se ispoljile u istorijskoj praksi funkcionisanja jednopartijskog sistema u socijalizmu, s jedne strane, i skiciranie pitanja političke moći društvenih grupa u socijalizmu, s druge strane. S obzirom na to da je moj tekst, u stvari, samo jedan deo inače nepretencioznog priloga koji sam dao „Gledištima” u okviru diskusije koja se vodi u tom časopisu o ključnim pitanjima političke vlasti i autoriteta u socijalizmu, naravno, bilo je nemoguće neko svestrano, zaokruženo i sistematizovano raspravljanje o tako krupnim pitanjima koja su naznačena temom članka, pa je sve dato više u obliku uzgrednih napomena i postavljanja problema. Imam utisak da su pitanja monopolizma

151

3EDNA STRANICA TEKSTA I MNOGI NESPORAZUMI O PARTIJSKOM SISTEMt V SOCIJALIZMU