Гледишта

H. H. Gossen, C. Menger, W. S. Jevons) uradili na tom pianu, autor ukazuje na neodrživost teorijskih zaključaka teoretičara granične korisnosti. Poznati autori, kao Kautsky, Hohff, Oppenheimer i dmgi, isticali su činjenicu da je marginalna teorija izrađena na hedonističkoj psihologiji, što je, po mišljenju Cemea tačno, ah to samo po sebi ne dokazuje da teorija granlčne korisnosti ne daje bilo kakav doprinos objašnjenju tržišnog mehanizma. Takođe, prema autom, stoji primedba protiv teze da se marginalna teonja uzdiže iznad istorijskog miIjea i dobija antiistorijski karakter. Autor iznosi da u teoriji subjektivne vrednosti dominira individualno nađ dmštvenim, primat potrošnje nad proizvodnjom. Slične primedbe upućuju se i samom metodu analize kojim se koriste marginalisti a koja je čista dedukcija sa ogramćenim psihologiziranjem ekonomskih pojava. Nakon niz kritičkih primedbl u vezi s pojedinim kategorijama kojima se koristi teorija gramčne korisnosti, autor je poknšao da dokaže sledeće: pitanje granične korisnosti samo posredno i delimično spada u teorijsku dmštvenu ekonomiju; mnogi zaključci su samo hipoteze bez praktičnih dokaza; teoriju marginalne korisnosti treba smatrati kao teoriju retkosti robe i teoriju potreba, posebno u slučaju monopolističkog tržišta; i najzad, potrebe su samo jedan od faktora koji determinišu veličinu i stmktum konkretne tržišne tražnje za nekom robom. Međutim, teorija cena na bazi teorije granične korisnosti, kako je prethodno sagledana, razvijana je i usavršavana od raatematičara-ekonomista (Edgeworth, Jevons, Pareto). Teorija indiferencije i zakon supstitucije čine deo tog teorijskog sistema. Cerae smatra da je osnovna slabost ove teorije što predstavlja psthološku krajnost u teoriji izbora potrošnje. Pitanje merljivosti korisnosti i dalje ostaje nerešeno u ovira teorijama, mađa su, po mišljenju autora.

krivulje i računi kojima se one koriste vrlo logični ali bez količinskih merila koja su nužna za stvarne nrocese koji teku na tržištu. Autor se zalaže za izradu jedne teonje potrošnje, odnosno izbora potrošnje koja bi obuhvatila sve vidove potrošnje masovnog potrošača u nekom sistemu, recimo našem, a koja bi bila, svakako, dovolino aplikativna. Takva teorija, po mišljenju Ćemea, mogla bi biti ~teorija planskog i mtinskog odmeravanja potrošnih izdataka s uštedom i dohocima”. U tom slučaju, potrošači bi na bazi iskustva merili ostvarenie svojih ranijih planova potrošnje, ocenjivali postojeće potrebe i usluge i niihove verovatne promene, merili sadašnje i predviđah dohodak, sadašnje i buduće cene određene robe i supstituta, na osnovu čega bi mogli sastaviti plan potrošnje uz što veću uštedu dohotka. Dalje se razmatra teorija produktivnosti, troškova i ravnoteže preduzeća, sa značajnijim osvrtom na problematiku prosečnih i graničnih troškova u kraćem i dužem periodu, teorija izbora proizvodnje i ravnoteže preduzeća i osnova teorije lineamog programiranja kao instmmenta privrednog planiranja. Po mišljenju autora, zadatak ekonomske teorije socijalizma bio bi dvojak: a) da iz ekonomske teorije eliminiše obeležja kapitalističke pnvrede i b) da se u teorijskim razmatranjima apstraktne konkurentske ravnoteže što više približi stvarnim pnvrednim zbivanjima. Razmatranjem građanske i Marksove teorije formiranja cena i problematike cena i tržišta u ekonomskoj literaturi socijalizma stiče se utisak da ova studija dobija karakter celine u obrađivanju tržišta i cena. Cinjenica je da je autor uložio dosta truda da što jednostavnije izloži ovako komplikovanu materiju, koja u našoj literaturi, koliko nam je poznato, nije jasno interpretirana. U tome je, kao što se iz prethodnog izlaganja da

160