Гледишта

isticu neku objektivnu okolnost ili subjektivna osećanja. Same objektivne teorije deli na formalne i parcijalne. Tako se u njegovoj klasifikaciji pojavljuju najpre parcijalne koncepcije kao naj§iri pojam, a kasnije, kao jedna posebnija kategorija, paroiialne teorije. To čini kla sifikaciju nedovoljno jasnom. Te dve kategorije se i defmišu slično: i parcijalne koncepoije i parcijalne teorije određuju poiam klase oomocu jednog elementa, činioca, s tim što pisac naglašava da, kad je reč o paroijalnim teorijama, tad je u pitanju jedan sadržin s k i element. Primedba nije od sadržinskog značaja, jer je Pečujlićeva klasifikacija logično jasna (i originalna). I subjektivne i formalne i parcijalne teorije (u smislu da izdvajaju jedan s adrži n s k i činilac) sve su parcijalne u jednom širem smislu, jer svaka naglašava samo jednu dimenziju. Nesporazum nastaje samo usled toga što autor upotrebljava isti terrain u istoj klasifikaciji označavajući dva sadrzaja, koja pripadaju dvama nivoima opštosti. Formalne teorije određuju pojam društvene klase pomoću izvesnih spoljnih obeležja (žorž Gurvič), a parcijalne određuju taj pojam pomoću jednog sadržinskog elementa. Među te poslednje pisac übraja varijante koje isticu različite činioce: profesionalnu podelu (Gustav Schmoller), političko-organizacioni činilac (Gaetano Mosca i Robert Michels). Kao istorijskd primer subjektivističkog shvatanja, Pečujhć pominje teoriju elite Vdlfreda Pareta. Ove veoma složene i obimne teorije iz klasične sociološke hterature pisac prikazuje kratko i sažeto, nastojeći da istakne njihove suštinske elemente. To ne omogućava, međutim, da oitalac shvati celinu teorija. I Mnogo više pažnje pisac poklanja savremenim sociološkim

teorijama o društvenoj strukturi. Nastavljajući razmatranje o subj ektivističkim shvatanjima, on pominje savremene teorije te grupe koje su se pojavile u američkoj sociološkoj literaturi, za koje ističe da su prilagođene empirijskim istraživanjima. Među njima pominje školu W. Lloyda Wamera, prema kojoj sami ispitanici određuju prirodu i broj društvenih klasa. Samo je korak dal je od tog shvatanja koncepcija prema kojoj ispitanici sami određuju kojoj klasi pripadaju (Richard Centers). Posle zaključka o tim, objektivističkim i subjektivističkim teorijama, gde ističe njihovu , fragmentamost i neuviđanje društvenog razvoja (ta druga , primedba se odnosi samo na neka shvatanja), pisac analizira teoriju Maxa Webera i funkcionalistiöku teoriju socijalne stratifikacije. Mada to eksplioitno ne ističe, iz reda izlaganja proizlazi da Pečujlić te dve teorije ne smatra pardjalnim. Kao pozitivan element u Weberovoj teoriji on dstiče to što je Weber ukazao na nemehanički karakter odnosa između različitih dimenzija društvenog grupisanja, ali kritikuje što je'" otišao u drugu krajnost, ne poznajući bilo kakav odnos između njegove poznate tii dimenzije sloje\dtosti: 1. (ekonomske) klase, 2. društveni i ugled i 3. društvena mod. Weberov stav potpunog razdvajanja tih đimenzija možee se smatrati svojevrsnom re--; akoijom na vulgarizaciju Marxove misli, gde se niz dimen--j zija koje spadaju u drustvenux nadgradnju mehanički izvodioc iz pojma društvene klase. Timn svojim shvatanjem Weber jeo udario temelj jednoj varijantib savremene teorije socijalnee stratifikacije, tzv. visedimenzi-i onalnom piistupu. Adaptira—j= jući Weberovu koncepciju po-c trebama metodologije empd-ii rijskih istraživanj a, ameiičkib piscd koji piihvataju višedi-ti menzionalni pristup su Wcbe-o rove dimenzije pretvorili u niEi merljivdh pokazatelja.

494