Годишњица Николе Чупића, 01. 01. 1887., стр. 60

22 БЕЈЕШКЕ К ИСТОРИЈИ ШАПЦА

места видимо и при столици зетске митрополије, и исто је. без сумње, долазило отуда, што су старе владике и митрополдити седели у манастирима, кад су год могли, а ту су се, опет, најлакше прикупљали многи ситни узроци који су могли изазвати сељење из једног манастира у други. Већ позније, за турскога времена, кад је сигурност у турском царству почела слабети, кад је настала све неодољивија потреба да су и владике у средишту где се политичке власти налазе, кад су власти постале рђавије, "мутње чешће и зловоља у власти све„већа, а и владике туђе и ненародне, видимо, доиста, где и владике тегле тамо где има више сигурности, заклона и помоћи од злоупотреба. Сад ћемо видети, како од свију установа Шапца његова, епископска столица може да нас одведе у времена за ову нову варош најстарија, макар да је и сама епископска столица у Шапцу једна од најновијих установа шабачких.

По једном старом запису, краљ Стефан Првовенчани и његов брат свети Сава, уређујући црквену управу, установили су у пределима садашње Србије архијепископију Жичку и епископије Моравичку и Топличку. То значи, да се сав север садашње Србије, њено Посавље и Подунавље још није налазило у српској власти. То се потпуно слаже и са говором осталих историјских извора.

Моравичка епископија имала, је своју столицу у манастиру Ариљу, великој старој цркви на десној обали речице Рзава близу њеног утока у Моравицу, два сата на југ од Пожеге. Ту су биле владике за тај крај за време српске државе, а и после за Турака, докле није Ариље опустело. Не зна се кад је било, али из једног записа патријарха Гаврила од 1650 године види се, да је у то време манастир Ариље заједно са манастиром Ковиљем у том крају, био опустео од Турака и да су књиге из њега