Годишњица Николе Чупића, 01. 01. 1887., стр. 67

"Е

=

, '

|

| |

БЕЛЕШКЕ К ИСТОРИЈИ ШАПЦА 29

Београда. А 16 Јуна јављено је у Карловце из Земуна, како се »сада обадва господина епископа. белградски и шабачки, у логору на Топчидеру между Сервијанцем находе«. На једном позиву за купљење прилога за ратне потребе, датираном 7. Августа 1806 из Смедерева, потписан је „смирени митрополит сербски Леонтије«. Антим, шабачки владика, није се на своју епархију никако враћао. То св види из сведочанства о владању, које му је 25 Јула

1807 дао митрополит Стратимировић. Сведочанство то

епископу »ужичко-шабачком« Антиму доиста је одлично, и у њему се каже, како је исти због честих напада и турске пљачке у пределима његове епархије пребегао у Аустрију, и тамо због „неизвесности опстојатељства“ остао Из исте 1807 године има једно Антимово писмо од 4

Октобра, писано из Митровице митрополиту Стратимиро-

вићу, у коме јавља, како је пре неколико дана из Босне 900 Турака упало у Мачву у Липолист, те како су их наши узбили, и како су 3 Октобра наши опет прелазили у Босну м тамо разбили Турке и много плена дотерали. Да се владика Антим није више на, своју епархију у Србију враћао, види се из »дДеловодног протокола Карађорђа Петровића« (бр. 1167, 1217, 1599) и других извора тога времена. По тим изворима. видимо, како је ваљевско-ужичком, или како се већ почела звати, шабачко-ужичком епархијом почео управљати Хаџи- Мелептије Стефановић архимандрит рачански и војвода сокоски. Он је био намењен и за владику те епархије (Голубица У, 196), али се не зна, за што је остао непосвећен. По томе свему дакле изгледа, да сеу Србији од 1804—1813 налазио као архијереј једини митрополит Лео:тије.

1 Милићевић, Кнеж. Србија, 597, 598. На једном писму од 3_ Новембра 1811, где се заједно с кнезом Милошем као млађи војвода потписао, потписује се он сам: Епископљ из„брани. Мемоари проте М. Ненадовића. Београд 1867, 319.