Годишњица Николе Чупића

274 0 ПРВОМ ШТАМПАНОМ СЛОВЕНСКОМ БУКВАРУ

1718—1739) и Угарско-Хрватској, тек је 1770 допуштено било, да могу имати своју штампарију.

Издање буквара од 1726 ја сам описао у Јавору за 1887 стр. 758.

Исти је буквар 1727 препечатан и то само на руско-словенском језику у Римнику, од истог митропо-

лита Мојсија, те за то и стоји на њему: „второе напечатанив., “

Кад се даље зна, да су тек у другој половини 1724 године могли бити донесени први руски буквари у Србију, који је буквар 1720. саставио новгородски митрополит Теофан Прокоповић, по налогу Петра Великог, и да је тек тада у њу за учитеља могао доћи Максим Суваров, онда се за извесно може тврдити, да не стоји ни ова тврдња г. Стојанова: да србуљски начин читања, писања траје, узимљући за границу један пресудан политички догађај, до пожаревачког мира, до 1718. и дау време после тога мира почеше се најпре у Београду, а после и по другим местима, дизати школе и у овим школама поче се најпре предавати, и кроз њих утврђивати и у нас руско-словенско читање старога црквено-словенског језика, почем је оно прво трајало до друге половине (а и доцније још), а ово друго започело друге половине 1724, а не 1718 г., као што тврђаше г. Стојан.

Напоменути ми је још и ово. И ако и сам држим, да се доласком Максима Суварова: дакле најраније од друге половине 1724 год, и доцрије 173), год. доласком Манојла Козачинског, Јована Минацког и других малоруса у Карловце за учитеље, почело код нашег народа у већој мери утврђивати руско-словенско писање, на место дотадањег србуљског, ја ипак тврдим, да се код нашег народа и после њиховог доласка, и ако се у велико писало славено-руско-српским језиком, за дуго није чи-