Годишњица Николе Чупића

О ПРВОМ ШТАМПАНОМ СЛОВЕНСКОМ БУКВАРУ 283

већ онај који му је дао“. „Лудоме мужу и говедари жећу пуштају, а паметноме не може ни владика“. Желећи тиме то рећи, да ако је писац првог српског (славенског) буквара и рекао, да ц не треба изговарати као шта, но као шча, дБ као ђ, тБ као ћ, и да не треба читати ва име но во има, — да га нису у томе други требали послушати. Не стоји даље ни тврдња г. Стојанова, да је Београд 1718—1739. био средиште настојавању, да се рускословенско читање на место србуљског код нашег народа учврсти и да се тек после дужег прекида посао тај наставља у Карловцима, јер из писма митрополита Вићентија Јовановића од 21. Децембра 1734. писатог Будимцима (П. Збирка будимских споменика стр. 165.) види се, да је у то време Суваров већ напустио биом Карловце, у којима се већ 1728. као учитељ налазио (Гласник 56. стр. 124.) а уз то зна се, да је исти митрополит Вићентије 17323. дозвао из Русије учитеље Манојла Козачинског, Јована Минацког, а с њима је морао доћи и Василије Крижановски.

Она су двојица установила у Карловцима латинску школу; а у то се време установише таке школеи у Осеку и Даљу, а овај трећи био је проповедник код бачког владике Висаријона Павловића, а уједно учитељ богословске школе, која је у Новом Саду дуже време постојала, у којој јем потоњи архимандрит Јован Рајић неко време био професор.

Кад овоме додамо јоши то, да је по извештају егзарха Максима Радковића 1733. у целој Србији као што већ наспоменух, било само три српске школе; то се онда види, да је митрополит Вићентије за цело због земаљске администрације (владе) у Београду, с којом се није слагао и с којом је био у вечитој опреци, заводио више школе у сремској (карловачкој) дијецези.