Годишњица Николе Чупића

284 0 ПРВОМ ШТАМПАНОМ СЛОВЕНСКОМ БУКВАРУ

А како је и иначе у Срему било више манастира, а и епископи и игумани у Хрваткој и Угарској били су на вишем ступњу образовања, од оних у Србији, то Београд и до смрти митрополита Мојсија Петровића није могао бити средиште, где се неговало по руском начину читање црквено-словенског језика, јер митрополит Мојсије сам у свом напоменутом тестаменту рече, да је у Београду завео школу и довео учитеље за славенски језик, а тек један човек |Суваров) није могао имати толиког уплива, да је цео или већи део српског народа, који је знао читати, напустио читање црквених књига, по србуљском начину, и почео их читати по руском.

Уз то не треба нито заборавити, да је Суваров као што рекох већ 1798. био у Карловцима као учитељ, куда је по свој прилици морао прећи одмах по саједињењу митрополије београдске са карловачком |1726.), пошто је у Карловцима још пре 1712. постојала школа, у којој је још те године био учитељ мошковит Василије, и те се године повратио у Русију (Гласник 56. стр. 242.) а по одласку Василијевом учио је ђаке поп Станоје, поп Субота, поп Стојко Панић, духовник ОнуФрије, а по смрти његовој '+ 1718. поп Марко Цвејић (на истом местуј, те је у њима било и спремнијих ђака но у Београду, и могао им и граматику предавати, као што се види из речи поменутог егзарха Максима: „Свештеник Петар Параћински — — — — После сего во Карловци код Максима Суварова 9 месецеј учил се десјатословију и граматицје од чести“ (Гласник 56. стр. 124.).

Даничић у чланку: „Рукопис Кипријанов“ (Гласник 1Х. стр. 247.) рече: „У горњем запису митрополита а потоњега патријарха Арсенија (У. Шакабенде) знатно је још, што се са свим добро познаје, како је србизме дотеривао према словенским књигама из Русије исти архиђакон Вићентије Стефановић, н. пр. у речима „8 мона-