Годишњица Николе Чупића

0 ПРВОМ ШТАМПАНОМ СЛОВЕНСКОМ БУКВАРУ 985

стир“ од у 8: начинио је в',, у речи „с|вејтаге“ одо начинио е, у речи „светкишаг(о) од 6 начинио је Ђ, у имену Арсене од крајњега. 6 начинио ии“т.д.

Кад уз то узмемо да је исти архиђакон Вићентије 1733. писао доста добро славенски (руско-словенски), као што се може видети ииз његовог извештаја у 26. Гласнику стр. 124—198., онда можемо као поуздано узети, да . је он један од првих Србаља био, који је почео у место србуљског језика, писати руско-словенским језиком, и дочим се за време митрополисања Вићентија Поповића (+ 1725,, и Мојсија Петровића (+ 1730.) у митрополији карловачко-београдској писало већином србуљски, за време митрополисања Вићентија Јовановића |1731—1737., код кога је поменути Вићентије био архиђакон, писало се са свим руско-славенски.

Исти Вићентије постао је доцније мотрополитом београдским (1752. налазимо га као београдског митрополита, Гласник ХХ. стр. 235.) а за тим је постао и српским (пећским) патријархом (под бр. 30. у У. Гласнику стр. 46. „Викентћ, Первн Оремацљ изђ Бингулеј.

Не стоји ни ова тврдња г. Стојанова, као да се из другог издања буквара (од 1734. види, да се приправљала (од стране митрополита Мојсија Петровића) за штампу пространа књига тумачења катихизиса за учитеље и свештенство, што је он извео отуда, што се у издању од 1727. не налази последњи став у поговору: «Аце же кто возимђетђ самнителство ве сихђ и т. д. |Гласник 46. стр. 240.. као што се налази у поговору издања од 19 почем се тај став налази и у доцнијим издањима истог буквара у Русији, тако н. п. од 1743. и 1762—1794.

Из овог се види, да је издање истог буквара од 1734. прештампано са новијег издања, које је међутим у Русији изашло, а не са издања од 1726. или 1727. године.