Годишњица Николе Чупића

ПИ У (и

О ПРВОМ ШААМПАНОМ СЛОВЕНСКОМ БУКВАРУ 281 на изуст научио задатке, и задржао их у памети, и толико је знао, колико је у памет затврдло. Исто тако није било ни црквених правилних књига печатаних, но само рукописних и то ретких. Где је дакле у таквој оскудности било тражити места катихизмуг Такву неоплакану оскудност непрестано посматрајући добри архипастир у себи науми, да из Русије замоли учитеља и донесе букваре и проче потребне књиге. нарочито славенске граматике, како би тим начином, споменуте дашчице истребио, деци букваре у руке дао и младеж у правилном читању обучавао.

У мисли и намери добро га послужи срећа. Од Њенога Величанства, сверусијске императорице Ане Јовановне би послат Великорус родом Максим Суваров из саме Москве.

Овај кад дође, донесе собом велико число букварова и граматика (и мене тада сушту, срећа послужи, те доби на дар осмолистни букварчић) и тада се дашчице укинуше и престаше, и ја сам их видио, но из њих ни а зане познах. Тако с великим успехом почеше деца у читању обучавати се, а мађистори били су им са Максимом дошавши Руси; а који су јуноши знали читати, те је сам Макксим учитељ учио славенској граматици, по којој поче српска јуност право читати по ударенијама и право писати. То је био почетак карловачких школа“. ;

У овом причању Рајићевом, налазе се ове грешке:

1). Митрополит Вићентије Поповић није био београдски, но карловачки митрополит и за време његово архијепископија. карловачка није била у Београду, но у то време, т. ј. од 1718—1726., биле су две архијепископије и митрополије и то једна у Београду, а друга у Карловцима.

е | у ч | |

ман тај мечинивеку. би, Јен а аи дер тај а зрнца ние“

уреју а

арта“ у и

~

род"