Грађа за српску историју нашег времена и животи најзнатнијих поглавица овога времена, стр. 383

РЕЦЕНСЕНТИМА ИЗ ГОДИНЕ 1521. 189:

6) Ко може и помислити, а камо ли рећи (као што Куцкало сам и пита и одговара), да сам ја све ријечи Орпске избројио! Кад сам ја сам казао, да је у народу остало још млого ријечи, које ја, или нијесам никад ни чуо, или ми сад нијесу могле на ум пасти! Тако Куцкало све тражећи, да. кога окриви и осрамоти, а себе (с туђим) од свију паметнијега, да покаже и да прослави, ни „Јобровскога није на миру оставио, него каже, да не слушају Срби старца Добровскога, што он говори, да је наш дрквени језик корени Славенски језик. А ја сад за чест Добровјскога морам да кажем, да Срби (који Добровскога књига нијесу читали) не слушају што старад Куцкало лаже: Добровски никад није казао, да је наш црквени језик корени Славенски језик, него каже, да је нарјечије.

%) Зар је Белелђије довољно посрбљено, кад се напише велелепје' Њуцкало овђе не види оно, што је најнеобичније у свему Српском језику, т. ј. на крају 226, него само окреће (по Сремачком нарјечију) 2 на е, па мисли да је посрбљено; а ја мислим, да се управо посрби, требало би казати велељешље (као кошље, сношље и т. д.). Истина да мало има тави ријечи, које би се морале, а још мање, које се не би дале посрбити; али сваки не може да распозна, које су ријечи за србљење, које ли нијесу. |

8) Он каже, да се ја клоним лођике, што сам казао: који човек не зна ни за какву граматику, нити за какав други језик осим свога, он може писати и без своје граматике, и управо онако као што треба. А мало послије сам то свједочи, говорећи, да се код Српкиња својство језика Српског више, него код Срба, задржати могло зато, што се оне, особито просте, млого ређе. него ови. туђим језицима уче, и тако Сршски и мислити и говорити морају. Али он као „ењижевник“ говори: „Како ће ко писати, док, ако ништа први граматике своје почетак, т. ј. слова, срицање, читање и слова напис, не зна; Друго, може когод писати, без написане граматике своје, ал не може без граматике.“ — | Слава Богу лепи звона!') Та ја како сам казао, да може

–

4

") Шриповиједа се како је некакав мађистор Глиша дошао владици Н..па та владика запитао: „Јес ти мађистор Глиша 2 Јес' ти мађистор Глиша >“ А он одговорио: „Нисам ја мађистор. нето сам ја диоцезални учитељ.“ Онда владика рече: „Слава Богу лепи звона!« (т. |. говори тако паметно, као звона кад лупају).