Дабро-босански Источник

Бр. 7.

Д.-Б. ИСТОЧНИК

Стр. 101.

Жарка жеља, свагдашње настојање и топле молитве наше, нека смјерају ваада на то, да цркве оуду на миру, нанредујуки јг ходе1.н у страху Госнодњем п утјехом светога Духа. да сс умножавају. То нека нам је слава, ноное и највећа утјеха! Иотражимо у многотрудној служби нашој Госнода, јер нам онјаснорече: „ваискајушчи же Госнода, не лишатсја всјакаго блага." Завршујући носланицу ову, завјет.вам свој полажем: „јако имаЈП буду памјат о вами и о иаствје в молитвах мојих ден и ношч", молећи Бас, да Ви онет с Нлше стране за мсне равнијем начином иорадите.

Свештеник Аз јесам иастир добри, п знају моја, и знајут мја лгоја. (Јеванђеље Јов.) Данас ее, браћо свештеници, у пароду миого тражи од срнског свеиггеника, па сс о њему много п говори, иа често п како нстреба. Ја ћу сс иотрудити у овом иисању, да мп разлагање буде што више како треба, како би навео п друге свепггенике да бољс пораде, те да нс буде онпх који говоре о евештенству, како ис треба. Јер заступам мишл.ење, да се совјетовањем и братским договарањем, можемо упутити да што више вичнији, тачнијн и јуначнији у своме светом послу будемо, а тад ћемо, баш учинити крај свима нападањима на нас. То је нут, којим сс долази до оне висиие, на којој треба евештсник да стане, па да врши што се од њега тражн, као од сејача непронадљивог сјемена: Христове снасоноене науке. — Како је тежак задатак свештеников, то је заиста врло тсшко и њега одредити и нредочити га сваком: како је го свети задатак, то је мени слабом п грспшо.м тешко учуват се, а да се ма и неколпко не огрнјепшм. Алп надајућп се на Бога који ирашта нехотичне и признате грехе, соколнм се ироговорит, што мадо час рекох. Нреблаги Христос, који неизмјерно љуби сложну, договорну и иа посао паглећу браћу, иостави своје ученике на мјеето до себе у слави евојој са ријечима: „Би јеете евјет мнра": И то бпјаху емртни људи, па сго Богом постадоше бесмртнп; и то бншс сиромашни чланови свога народа. Зар би могао и који од нас ножелитп од овога дара, неки љепши? — А зар има нешто свјетлије него бити, „впђс.то евпјету"? Јеет, истина, нема веће жеље у свакога од нас, а и не треба да пам је пгго друго па уму п у срцу. Тежимо за иетином, па тако унраво свијетлпмо своме иароду; творимо истину, на тако и свој народ учимо истинн т. ј. водимо га свијетлости.

Нримите, пречаснн евештеници и богољу базна паство, мој Архпјерејскн благослов! Нокровитељ пека нам свпје.м буде нреблаги Христос Сиаситељ, застунница нека нам је пресвета и пречнета Богородица и сви светн угодници Божији, молитвама светих српских нросвјетитеља и научитеља: Симеона мироточивога, светитеља Саве, Арсенија и Максима и прочих. У Мостару граду, 15. маја 1888. Баш у Христу Богу молигвенпк, Смирени Архиенископ н Митрополит Леонтије с. р.

у народу. Један учен човјек вели: „Кад би ми Бог п р у ж п о у д е е н о ј р у ц п п с т п н у, а у л е в о ј т е ж њ у з а и е т н н о м, н а б и м е з ап и т а о: к о ј е в о л п м ? — Ј а б и х р е к а о : Г о е п о д е! з а д р ж и н с т и н у з а с е б с, о н а ј е с а м о з а т сбе, ј е р с и Т и с а м и е т ин а; а м е н н с а м о т о, ш т о Т и ј е у л е в о ј ]> у ц и — д а ј м и, Г о с н о д е, с а м о т е ж н. у за истином!" — Тежећи у сваком своме раду за истином и долази се заиста до ње, као што је дошао п разбојнпк, којп нстину рече н нризна своје гријехе, нред оним, који му их онроститп, II који 1 'рСХС М0Ж6 ОПрОСТИТИ. „Истиио вјерујушчи јеет то же времја н знајушћи!" — вели један учен хрншћаиин. Бити видјело свцјету, јест света, али н тешка задаћа, коју ми смртнн не можемо, онако отправпти овде на земљи, као преблагн Хриетос. Али Његова свста ријеч: „Будите саврш е н н, к а о ш т о ј е Отац в а ш н а н е б с сима савршен", даје моћи и снаге за извршење те задаће. Извршитељи светих тајана, то треба да имају на тму, јер им је тад благодат божија помоћ; а над ту моћ и иомоћ зар треба зар може бити већа. Иравославље је вођа у раду свештеинчком; оно нокреће све вјерне у животу и раду ка нанретку, јер га приљубљује светој науци: Хришћанству. Хришћапство је отворило врата: ка иознавању Бога, извора љубави и среће; ка нознавању природе, Његових дјела, по којима нознајемо: „д а ј е в е л н к и Г о с п о д, и д а с у ч у д н а д ј е л а Њ е г о в а." Хришћаиство јс прекииуло обруч гвоздени, којим је био окован умни напредак рода људског, којн је сметао да се духовно жнвп н оживи. Бити проиовједник ове науке значи бити извршитељ слова божијег; а то управо и јест: бити „вндјело свнјету." Да би се ово постигло, треба у главном: нознат п љубнт народ свој—паству своју; цпјс-