Дабро-босански Источник

Бр. 11. и 12.

Д.-Б. ИСТОЧНИК

Стр. 171.

нзгубили у рушевпнама сјајних двора на-1 шпх вдадалаца, у зидинама бијелијех црк.ава п намастира?! Помислимо на муке иј натње сиротиње раје. која се верала по ј гудурама са својим свештеницима и гусларима само да иаблизу са душманом није?! Помислимо само иа то, на онда захвалимо Богу што сачувасмо н ово што имамо, а и на дал.е му сс помолимо, да нам не ускрати номоћи те да о ч у в а м о с в е- ј т II II. е III Т 0 Д II Ч С С ВаКОГ Ч Н С Т 0 Г нраво.славног С р б и н а! — Стари иаши учсњаци већином су бнли свештена лица, а пешто и владаоцн. Писмених епоменика имамо од првовјенчаиог краља. II сви ти споменици писменостн наше нанисани су руком. Саме иаредбе царске, па и законнк душанов писан је руком, н ко га је морао имати или хтео имати морао га је иреписати. Ко је хтео да има књпгу морао ју је прецисивати руком, или нлатиги коме да му се препнше. Ове књнге, илн овн наши ннсменн радови називају се „србуље" и можс пх се наћн доста но домотшма, који чувају своје стародревие ствари. Еако су калуђерп главнп учптсл.и билп п једиии управо знанци читања и писања, то су онн п једпнп писарп били. Манастнр је ирва иаша школа био, а калуђер ирвп у њој учитељ. Ови људи, у нисању и нреппспвању били су се тако извјештили, да пм јс рад често изгледао, као „т р у к ов а н." Они су паучили и скраћивати ријечи, да би брже исписали. Но нокрај свега тога нисање је ишло врло ^поро п до књиге тешко се долазило. — Ове књнге н србуље, врло је тешко прочитават п разабрат, јер мп тако ие пишемо, а п не говоримо данас; те нам је је свима света дужност, да све наше старине писане као и друге прикупљамо и оирављамо Србима, који такве ствари проучан<фг' и разабпрају, н нас о том преко 1Ењш п иовпна обавјештавају. Забацујућн ц/фнтајавајући тс старине код себе, иишта ање ие чинимо но крадемо листове из, и онако нскрпљене н туђпм пером закрнљене илп подеране, паше српске исторпје. Читајући нак опнсе старих спомеппка наше

нрошлости, п животе напшх првоучител.а паслађавамо своју и онако измучену душу, која још треба да се бори да не поклизне са пута срнске свнјести српског родољубља, јер још нпје утрвен пут којпм може слободно корачатп ка напрстку Србип иравославни. По тим спомепицима видимо и данас „е гмо царевали"; из живота наших славних мужева видимо да је п Српство сјајним животом живљело: тако се упутпмо на рад за бољу будућност. % X Према реченом, штамнање кн.пга права јс благодет. — У нашем народу штампање је почело у најгорнм времепима. У тнм временима, тек почеше у већем броју паше књнге ницати; тс горке часове — уз народие гусле — ослађавати. — Те књиге и ако су бпле пспрва само за црквен}' нотребу инак су доста донринијсле, те се у брзо отпоче штампатп нођешто п за народ. И те књиге нисане су црквеним језиком све до неумрлог Доситија који нрви осјети да то није добро. То мшпљење нредузс Вук, п књигу омили нашем народу пншућн му је матерњим језиком и иоправљеном азбуком. Истина за то је било мало свађе, алп то нек није никакво чудо, јер свака повотарпја мора да удари на бедем застарјелог мишљења. Сад хвала Богу не смета свјстовна азбука црквеној, па не би требало да сметају свјетовне мисли црквеним, еванђелским. Ово рекох нарочито због оних наншх синова, који окушају пауку на западинм великим школама, на нам долазе као „народњаци" којн углед цркве п евештенства убијају багатслпшућп установе наше цркве, која се већ претворнла у народну, у српску цркву. Са ријечима: „будала постп", „необразован човјек нлашн се цркве" итд. ја не желнм впсокоученог савјегннка нашем народу,. на макар он говорио све анђелске и земаљске језике. —■ Књпга, која је штампапа и која је као такова угледала свијета у нашем пароду, бпо је „часловац." Она је штампана у, некада славној п српском пароду позиатој републпци млетачкој. — Ири крају XV. вијека иочеЛа се нечатња осниватп код нас