Дабро-босански Источник

Стр. 50

Д.-Б. ИСТОЧНИК

Бр. 4.

свога сина, па се нада и зна да ћс од њега добити вида. 0 Боже мили! Ко сад бијаше радоснији од нас Срба у Херцеговини, јер се хораху пјесме са свпју страна, што се син у својој отаџбини удостоји тога сана. Тако жарко пламћаху срца у нас Срба у Херцеговини, као да се чујаше одјек са свију страна и би рекао да клицаше: Весели се земљо Херцегова, ето теби на катедри сина, који ће ти знати дати вида! Те заиста не могосмо одољети а да том нашем родол,убу не изјавимо наша грудна осјећа}а, па му са свију страна честитасмо уз клицање, да му Бог продужи живот п здравље у корист народа свога. Свему томе одазва се наш вриједни родол>уб и духовни Архипастир Леонтије тнм, што поче још већма указивати знаке љубави према народу своме, и што се још већма поче будити жел.а у њему како би нас просветним учинио, те да буде још више достојан оних оданости и оне л.убави, коју од нас уживаше. 0! ал' за мало браћо моја! јер сунашце јарко које се на нас осмјехиваше, одмах и зађе за облаке, исчезну — неста га, неста га браћо за навијек, ал' тек је сада у спомињању. Црна смрт покосп нашег .Леонтија; истрже нам с' њил .оно + што нам најдраже бијаше, у што полагасмо нашу наду; укину нам дичан цвијет, који бијаше кршна Херцеговина припела себи на груди; обори нам нашег Архипастира; не даде му продужити замишљено и желеће дјело и не подржа га у том звању ни пуних шест мјесеци, него га збриса са лнца земллша.

Ето браћо моја! истом што се испунише жеље наше и прихватнсмо радосни извјештај сина наше земл.е, стиже нам одмах пза те бујне радостн тужни из 1 јештај, који нас у црно зави. 0 немила смрти, опет велим, која свакога чекаш, што нам истрже стручак босиока од кога се мирис на далеко чути шћаше; што нам Херцеговину у тавно зави, а п Босни њезиној еестрици измами тужни уздах из груди и сузицу са њенога лица. 0 тужна и врло тужна земло Херцегова, што изгубн таквога Србина, чија цијељ бпјаше, да се просвети наша омладина, која ето сада тужним глас>м кличе те спомиње тога родољуба. Али не клонимо духом мила Србадио, не губимо наду синови Херцеговине, него молимо Бога, који је пун милосрђа, да нас озарн зраком свјетлости и даде замјеника нашем родољубу, ал' опет брата Србина, сина наше земље, којп би продужио замишљено и желеће дјело покојника. Браћо моја! ма да је доцкан ова моја веома слаба ријеч, ипак мислим да ће имати и сад мјеста, јер знајте браћо, да се такови родољуби немогу тако брзо бацити у заборав. А сад кликннмо од свега срца нека је слава покојнпку : Слава ти наш Архипастиру, неумрли Леонтије, лака ти црна земљица н блажени ти покој души! Са очима пуних суза, а са срцем пуннм туге — што мислим да и вас хвата дична браћо — завршујем ово моје слово ударајућн печат на њега оним ријечима неурлог Његоша: Благо оном, ко до вијекаживи, имао се рашта и родити". Амин-

Из црквеног права Пише Т. Алагић, проФ. 0 Б Р (Наст II. Сама човјечија природа и морална обвеза у свијету чини, да међу родитељима и дјецом, влада узајамна љубав и наклоност. Али осим природног и моралног одношаја између родитеља и дјеце, постоји још и правни одношај. По самоме природном праву дужни су родитељи уздржавати и одгајати своју дјецу, и бринути се за њихову судбину, док им се не развије тјелесна и умна снага толико, да могу сами себе уздржавати,

и црквене праксе. богословије на Рељеву. АЕУ. авак) своја права као људи осјећати и бринути се за положај својега живота у будућности. Осим тога, основно правно начело иште, дасвак треба да одговараза пошљедице с в о ј е г а иосла. Родитељске су дужности заједничке, али ипак већи задатак пада на оца него на матер. То долази већ од природне разлике између човијека и жене; од њнхове снаге и положаја, који заузимају у породици и ван породице, у јавноме друштву. Мати врши свој посао око дјетета, док