Дабро-босански Источник

Бр. 4.

Д.-Б. ИСТОЧНИК

Стр. 55

очита разријегаителну молитву; али јест, пита се, оће ли га разријешити ?! — На то му опет свештеник говори: „приуготовп се, да примиш причешће"; „али ја сад не могу, нека стоји до сутра." „Но сутра неће бити више времена." Тада болесник говори : ,.Ох ! тешко меик морам умријети"! Тако многи чекају с' болесником до последњег часа, па ако се н исповједи и причести ; али је слаба нада, да ће му Бог опростити. Послије причешћа, свештеник оде, остаје болесник сам устрашен; јер види, да није исповијест учинио, како треба. Већ знаци смртни указу]у се: почип.е студенн зној, не види, не познаје више ко стојп пред њим, не може да говори, — почиње слабије дпсати. У тој забуни говори у себи бонпк: „Ах ! да би имао само још један дан, да се с' чистијем разумом исповједим ;" јер зна, да је' много остало не исповјеђенога. Но какав дан ? — нема ту впше времена. Ето већ очи се укочише, тијело се не миче, ладне ноге и руке ; брже св 1Јећу упалите! Ево

На ттарастосу царевић Т-ужни зборе! „Јегда мир приобрјашчем тогда во гроб вселимсја и дјеже вкупје царије и нишчи". Сви народи простране Аустро-угарске монархије обвили су се данас као и ми у црно; те' сви великом тугом у своме срцу дијелимо жалост са нашпм владарем, к<>ји изгуби јединца сина, своју наду, нашл.едника и прејасног царевића РудолФа. Он испусти своју племениту душу н'а тугу својих родитеља, на тугу свију подајника без разлике вјере и народности. Јер он бијаше колико заслужан радећп на добру својих народа, као нашљедник ирестола моћне Аустро-угарске, толико и као научар и књижевнпк, те ће његово прејасно име бити написано златним словима како у историји својих народа тако и у историји свјетске литературе, ђе се уписују раденици на пол,у умног и моралног напретка човјечанства. Те је и тиме доказао прејасни покојник да је дубоко појмио као син моћна владара да наука свијетом влада, за то је неуморно потпомагао изворе просвјете: цркве и школе.

већ и умро, пошао на онај свијет; но куда ? Бог зна. Тако је то мучна смрт љубазни моји за свакога, који се ње слабо сјећа. Кад ко умре, обично ће свако рећи: Бог да га прости! отишао јс у царство небесно; али ко зна, куд' је отишао?; кад гледајући на његов живот и његово владање, слаба је заиста надежда. Рећи ће опет неки : Хе, Бог да га простп, пожпкио је доста, своју је дјецу лијепо оставио — добру кућу и еермију (имање); ако буду имали памет, славно ће поживити итд. Истина, он се јест старао и њима доста оставио; но питање је, је ли што на пут свој понио ? Старао ее, да дјеци привремену кућу начнни ; но је ли себи вјечну тамо приуготовпо. Дужни смо браћо и добро дјецу васпитати и њима оставити; али и за вјечно добро на небу, морамо се свима силама нашијем старатп за времена. —Амин. С. Давидовић прото.

и краљевић РудолФа. Тужни зборе! Данас се земни остатци прејасног царевпћа предају матери земљи, у коју ће поћи сваки : „био цар или војник, био богат или убог." Свакога ће уграбитп неумитна смрт и покрнти хладна земља, по ријечима светог писма: „земл.а јеси у земл,у отидеши, амо же појду сви человјеци." — Зато пам је свију дужност хрпшћанска, у све дане свога живота мислити на задњи час овог привременег живота на коме треба радом и животом заслужити и пошље гроба да се живи, животом вјечним, у који се по Божијој вољи пресели прејасни син нашег владара, царевић РудолФ, који је мплостпво прпје кратког времена и овај данас тужни град посјетио, који се ево обвио у црно, да се смирено Богу иомоли да душу прејасног покојника прими у рајско насеље. Помиелите тужни зборе на оно благо лице, које се данас на тужне родитеље не може да осмјехне; помислите тужна браћо на онај милостиви пријем у коме је сваког милостиво примио сваког подајника у овом граду —• помислите на доброту коју нам је чинио!