Дабро-босански Источник

Д.-Б. ИСТОЧНИК

Стр. 135

и очекивао, не ће ли му пошље стољетних мука и патња засијати један-пут љепши, јаснији и свјетлнји зраци оне свјстлоети, која је као насушни хл.еб потребна сваком народу, који није рад да ступи на нвнпу коначне пропасти и пада свога. Ја казкем Док је свјесних Срба не ће се углед нашем свештенству народном крњити и обарати. — И збиља, кад посмотримо мало пажљивије по свпјету п око ссбе, кога видимо да понижава свештенство а тим и његово високо звање?! — Боме видимо илн онаква Србина, који от њуд не зна и не схваћа свету дужност свог пастира н чувара, него је оне погрдне ријечи нашао у онаквпм чланцима или причама, које су наппсали и измислилн такви људи, који ш њим јрднпм духом дишу, па обојица спадају у том погледу у једну секту; или видимо такве луде, који су, као што лнјепо каже г. С. Л. Пј. — завирили у неколике трговиие пештанске или бечке, и прозвиждукали великим улицама некојих већнх вароши, и тим пропутовали „сву Маџарску", па богати и пуни искуства и знања, кога донесоше са пута, враћају се кућама, да свог свештеника на најбезобзирнији начин нападају п руже. Многп се туже, да сс у данашње вријеме све више и више гас.и у нашем народу ватра оне вјере, коју је небесни Учптел. проповједао свијету н да морални, наравственп жпвот у Хришћана све покваренији бива. Народ наш а специјално интелигенција наша под упливом покварене цивилизације, рада је и тежи једнако за тим, како ће што боље подражавати туђпм обичајима, који нису нашем српском народу својствени н прпродни. — Србине брате и Српкнњо селе! Клоните се туђипштине као л.утог огња, а пригрлите и л.убите своје обичаје, своју ношњу и оно, што се од вајкада српско звало а што су вам и предцп у аманет оставпли, надајући се, да ћете их ви потомству своме опет дати неоскврњене. — Но изгледа, да су се и нредци нашп преварнли у нама, јер ми, мјесто да чувамо као светињу оно, што су нам они на чување предали, ми то напуштамо а прпмамо туђе обнчаје, не знајући јадни, да су нам баш ти обнчаји паши много прииомоглп, да се сачува у нашем народу вјера православна, да се одржи чуство религнозностн п морала. — Оставпмо се моде! Не мајмунишимо гњнлој цнвнлизацији!

Не стидимо се наших српских особина! Туђе на страну одбаци а л.уби своје, јер ћеш само у брату прнјатеља правог наћи! Ето, какви смо ми, а колико још мана имамо?! Па ко ће све то лијечнти?! Ко је позван да утврди Србина у вјерп, да га одржи у хришћанском моралу?! Ко је позван да научи и упути маленог Српчића и Сршшњицу да чувају српске особнне, и да пм укажу правп пут правде и истине, којим треба цијелог живота свог да корачају смјело и поносно ?! Ко је позван да сваком приликом поучава српску мајку, како ће у духу српског народног поноса и народних особина васпитати чедо своје — своју н свога народа узданицу ? ! Ко је позван да упути Српкнњу, како ће свјетоватп синка свог онако, као гато је и Јевросима свога сина Марка, ту најмилију и најдражу личност српског народа и највећег јунака у српским народнпм пјесмама: „Немој снне говорити криво, Ни по бабу ни по стричевима Већ по правди Бога истинога. Б о љ е т и ј е изгубити г л а в у, Него своју огрјешити душу?!" Свештеник народни позван је на то ! Н>егова је света дужност да и у црквн п у кући, п у пољу и у шумп, и на сабору свима сакупл.енпм и сваком појединце, ма ког рода и сталежа био, даде ноуке у свему, што је хришћанско н човечанско, што је добро и лијепо, поштено, праведно н корпсно за његов земаљски живот а особито за срећу и спасење његове душе. Такав је познв свештеника ! — Па немој драги Србине нападати и понижавати евоје свештенство, кад впдпш да је он онај, који те чува и брани свакад и свукуд; који пред жртвеником Господњим прнноси Оцу небесном топле молитве за „здрдкЈе и спашт кскут^. ^(ттилгк", који ти је најревноснији учител, и руковођа; који је живом ријечју узвишене науке еванђелске храбрио Србина да не клоне, да не малакше у вјерп прађедовској и лијепој нам народности српској. Сјети се, брате, да је свештенство од вајкада па н данас дијелило и дијелн зло и добро, радост и жалост са својим народом, да „он мора пјевати, кад му се не пјева" и кукати п сузе ронити, кад му се не кука, па не ћеш рђавнм ријечима врпјеђати слугу Божијег олтара н проповједника