Дабро-босански Источник

Стр. 136

Д.-Б. ИСТОЧНИК

вјере и науке Спаса Христа нашег. — Није ни праведно ома-ловажавати свештеника и љегову службу, на све ако и видимо ману и погрешву какву на њему, јер „никтоже Еезт\ тскл\о единТх Пог'к", дакле нисмо ни ми без погрјешке. — А знам, да не би ни теби било право, кад би те ко-год предусретао са које-каквим ријечима, па „еже не х ош , (ШН ' ино<и8 н« твори". При завршетку ових неколико редака, морам примјетити г. С. Л. Пј. што каже: „ наше учител,ство поче викати противу, ,,поповштине" као да је и оно сву арапску мудрост кашиком

посркало". — Бар мени изгледа да то није добро казано, јер и ако је г. С. пскуеио, да пеки учнтел>и наши не слажу се са свештеницп ла и да њихов углед обарају пред евијетом, то не би требало закл.учивати да сви тако чине. У свакој пшеници има кукол,а. Нијесу ни сви прсти на руци једнакн, а тако и учител,и сви не могу дисати једним духом и једнако мислитн. — А према неколицини учитеља не треба закључнти да су сви такви и да „учител.ство" иде за тим, да српског < вештеника омаловажава. Др. 0 уч.

0 суђељу на смрт Спаситеља нашег Исуса Христа. (Наставак.)

VII. Шесте године послије рођења Христова лишен је Архелај своје власти и послан у заточење у мјесто ДелФинат код Вијене, те римски цар Октавијен Аугуст постави К опонија Римл,анина поглаваром Јудеје, и тако Јудеја постаде потчињена и подјармљена провинција велике римске царевине. Након Копонпја дошао је као поглавар у Јудеју М а р к о Амвивије, а за њнм Анин Руф, при којем је, док је он још у Јудеји владао, преминуо Аугуст Цесар а на пријесто римских царева стуиио Т и в е р и ј е. Овај император одазове РуФа а на његово мјесто постане епархом у Јудеји Валерије Грат, који је након једанаесте године своје управе позван у Рим а на његовом мјесту у Јудеји замијени га Понтијски П ил а т, који је био пети управител, Јудеје, што их је Рим слао. Неки су мислили да је Пилат био прави управитељ (Ргжзез), али та мисао није била права, пошто је он спадао у онај ред чиновника који су се звали „цесаревим намјесницима" (Ргосига1огеа Сае8аг18), па као такав стајао је под влашћу сиријског поглавапа, правог п главног управитеља (Ргеезез) којем је нарочито по његовом високом звању и припадало право да може пресуђиватн у смртним случајевима, што су могли чинити и цесареви намјеснпци, којп су шиљани у мање провинције, каозамјеници управитеља, те су се звали епитропи или замјеници (\мсе рг;с81(1ја), а такав јс био и Пилат у Јерусалиму.

Јевреји, који су се находили у том политичком положају и ако им је било дозвољено да сами упрасљају богослужењем, вјерозаконским пословима а уз то и многа одобрења, што су спадала у полицајни дјелокруг, то ипак нијесу имали никаква права располагати смрћу и животом једног човјека, јер је то било искључиво право господара, о којем су се Римљани много бринули и настојали да то право задрже као своје у својмјем рукама. По том какво су право имали Јеврсји над животом Исуса Христа '? Архијереји, књижници и њихови пријатељи Флрис^п којих је уважење сасвијем или дјеломично уздрмала Хрнстова наука, који су се поплашили за своја вјсрска начела због унлива, што га је Христос у народу уживао, моглп су га пптати о догматима његове наукс, могли су се принремити и потсгнутп га на испит, па кад би га испитали и саслушали, онда би тек требали да докажу, да његова наука пријети њиховом богослужењу и да се протнви њиховом злк >ну, а а то су они и схватили; — али тај зак п, ако се и није преиначио у вјероисповијести. то оп ипак није имао силе приморавања успол,1шн,им заповиједима т. ј. није имао е'хзекутивне снаге, па узалудно му је било и заиовиједати смртну казну према кривици, којом су хтјели да обиједе Господа Исуса. Сабрање јудејско није имало власти да осуди кога на смрт, оно је могло испитати па према томе туж.ити Исуса главном управитељу или њсговом замјенику, њему га предати да му он суди. Понављамо да Јудејци