Дабро-босански Источник

Бр. 9

Д.-Б. ИСТОЧНИК

Стр. 137

нијесу имали ирава осуђивати на смрт, јер је то пр:г;о по с(војењу Лудеје пј ешло на Рммл-анеда сабрање не може наиадати нити вријеђати оне, који су били одани туђинну и да је могао једини управитсл, казнити оне, који роптају на туђи јарам; и иа тај начин ]е најглавније и највише господујуће право било у рукама Римлана, који су Јудејом внадали, а Пилат, као цесарев заступник у Јудеји, није имао само извршивања (ехеси!т) него и право испитивања и пресуђивања над кривцима (со^шЧш) испитавши га најприје (а рг10Г1) иа оида да о казни суди госпоствено, т. ј. по праву господара. Ако Пилат није имао то право по особитом налогу и заповиједи као VI се ргве81(Пз али је и онет то припадало особно Пилату као управител.у Провинције с -не никако Јеврејима, но то Јудејци или нијесу разумјевали, или нијесу шћелп да разумију. Догаавши пред Пилата они су захтјевали да се праведни Спаситељ осуди, јасно и одлучно су рекли : „Ми не смијемо никога убити" (Јов. 18—31.) Како су даклен смјели да нападну личну слободу једног грађанина; како су смјели ухватити и на смрт осудити Христа Спаситеља; како ли су га смјели савезана псовати и свакојако злостављати; по којем ли праву и на основу чега имађаху они власт, да га сву драгу ноћ држе спвсзана и изложена погрдама које каквијех од лудн, и теге га сјутри дан 1-1. нисана доводе законптоме етарјешини Бранител.и сабрања нијесу могли ништа истаћи, су чим би могли разложно да оправдају такове поступке... Дај да видимо л.уде сабран.а, који су пзишли пред Пилата како би смо бол.е могли разумјети њихове поступке и дјела њихова. VIII. Безакона насил.а што суих Јевреји чинили над Исусом, и која смо до сад изложили, нијесу ншпта према ономе што су чпннли у својој рг.спаљеној страсти и пакости пред законитнм римским судијом с намјером да га склоне на 0С УДУ> коју су Христу они пзрекли, илп управо, да наваљивањем изнуде од судије потврду смртне осуде а против његовог убјеђења. „Савезана ■ Исуса поведоше од КаијаФе у судницу, али бјеше јутро, и они не униђоше у судннцу, да се не би опоганили, него да би могли јости пасху (Јов. 18, 28.) Да чудне побожности ! Боје се да се не опогане на дан пасхе

улазећи у дом јазичннка, а овамо су се тог истог дана, још прије него су Пилату дошлп сабирали се ,у сабрање и савјетовали се о смртној казни. Пошто нпјесу хтјели унићи. „Онда Пилат изиђе к њима напоље и реЧ' 5 ,: какву кривнцу износите на овога човјска" (Јов. 18, 29.) Ето гдје их не пита гдје је п каква је та осуда, што су је они изрекли, као што би то морао чинити, кад би његово било да просто пзда потврду (ехе^иНиг), али ето гдје он прихваћа посао и испитује изнова још од почетка, јер му то и пристоји као старјешини, чије је право суђења, па с тога и пита их: „Какзу кривицу износите на овога човјека ?" На ово питање Јевреји му од говорише безобразно рекавши : „Кад он не би био злочинац, не би смо га предали теби" (Јов. 30.) Они су жељели да Пилат прогласи Христа кривијем по вољи и тражењу синедриона., а да не испитује за његове кривице, па кад бп се тај њихов предлог уважио, онда би они доказали „хулу", што су опет знали боље сковати и знали су боље оцијенити него ико други, да би сс и сам Пилат поклонио и примио ?Бихову пријаву; али умјесто тога, Римљанин, осјећајући да су Јевреји својијем безобразнијем говором повриједили његово достојанство н част, на питања и захтјевешто их њему стављају, како би тако ограничили право власти његове, одговара им Пилат с подсмјехом н страшном ирониом: „Узмпте га ви и по закону својему судите му (Јов. 31.) Овај проничан одговор није мимоишао Јудејце, јер се поплашише да не би владар пустио Исуса Христа, па су се с тога трудплп клко би што црње представили и што јаче изразили Пплату узроке тужбе. Запитао ихје: какви су то узроци? Пада ли су изнијели оне прве, што су их пред сабрањем истакли, „хуљењс" за које су Христа потворнли и на којеје КаијаФа изрекао смртну прссуду? Не, јер то нијесу бпли довољни узроцн да би се могли надати, да ће и римски судија иристати на смртну пресуду, коју су они изрекли, јер о њиховој вјерској распри нпје било стало једном Римљанину. Видећи да не могу постићи своју цијељ они изненада претворпше вјерску тужбу у најстрашнију крвнцу политичког значаја, махнувши се прве тужбе због „хулења" на вјеру, којом су били окривили и осудилн Спаснтеља У том се огледа и лежн права веза пакости и злобе, гато им најгрјешнпјим начином помрачују њихове душе, јер ето их гдје на сваки цачин хоће да смакну