Дабро-босански Источник

Стр. 340

Д.-Б. ИСТОЧНИК

Бр. 21 и 22

Митрополит СераФим у Требиљу.

Прође вијек и толнко година од кад чемерно заврши свој земаљски живот потоњи Срб владика Милутиновић -ј- 1777. у Херцеговини. Син маленог сеоца у Требињском крају, (села Мркоњића), био је тај потоњи владика, чије се кости находе под једном простом плочом више олтара манастира Дужи ; а син тако исто малог села овог Требињског краја, села Туља, бијаше први достојни владика на столици св. Саве, а то је блажено упокојни Леонтпје Радуловић, иза реченог Мркоњићанина. — Но божиом вољом не би суђено да покојни Леонтије, као Митрополит, пакаже своју вољу и велику неуморност у раду и пожртвовању на срећу и бољитак српске цркве и српског рода; но оно ето уради да тај рад предузме његов друг у животу и раду. друг до сад у патњама, којп је тако исто чврст у вољи, чврст у одважности, смјео стражар на бранику свега онога што је Србину Херцеговцу потребно, да не умре и не утоне у море свога пада; но да живи сјајно као син војводине светог Саве, као син српске православне цркве, као војник на чољу србинових светиња. Достојни нашљедник блажено упокојеног Деонтија, његов дрз 7 г, а син Херцеговине, наш милостиви данас Архппастир, сиједи старина Господин Високопреосвећени СераФим Перовић потежи своје старе кости по својој кршној Херцеговини, по својој милој и драгој Херцеговини да превиди и поправи што је за поправке, да утврди и понови што је за поновљења, и да сваком дарива свој Архипастирски благослов. На том иуту, ђе се год виђе наш Архипастир, дође к себи наш народ и увиђе грдну разлику између „некад н сад" између некадашње и садашње управе са нашом црквом, са нашим свештенством и са нашим црквено-школским општинама. Могу мислити, да се свуд уздануло и души одлануло, те и рекло, „Богда простн кад једанпут и ово дочекасмо-." Вијек и внше година тавораше се наша црква чемерно и јадно, те да не имасмо наше чврсто свсштенство, које је у народу никло и са народом дијелио срећу и несрећу са крстом, сабљом и јавор гуслама, можда још не би достојни били са своје горе убрати лист и уплести у вијенац на главу свога сина, свога по духу и по крви

Архипастира, свога Митрополита СераФима Перовића. Нећу обраћати погледе на скорашњу прошлост, јер ми то није ни намјера, но ћу одмах прећи на оно што са насловом обрекох, да вам опшпем како је дочекан наш Митрополит у Требињу — у свом родном мјесту. — Дође 28. Август 1889, као дан кад ће и овај крај виђет, дочекат свога србина Митрополита. То је заиста значајан дан у историјп овог краја, пошље оног значајног дана кад је грк владика нашег срб Владику подругљиво ставио у стање „покоја" — у стањс монастирског живота, кога је јадно и у жалости за својом србадијом скончао. Тога дана бијаше варош оживљела, много више но обично, јер се слегао лијепи број виђених шехерлија и наше браће сељана у своме свечаном руву са сјајним токама на храбрим грудима, које су се много пута излагале „за крст часни и слободу златну" што им јасно свједоче она сјајна одличија. На првом је мјесту наше мило свештенство, које се овај пут не скуцава, робски не савија, но са веселим и ведрим челом са радосним срцем и са сузом радости нестрпљиво очекује час кад ће моћи приступити светој десници свога Архипастира, са којим су многи проводилп чемерне дане Џе давно минулог времена. Тако скупљено, пред својим народом приказиваше јасан доказ да чекају своји свог из чисте српске и синовље љубави. Све у најљепшем реду прппремљечго бијаше за дочек, како од стране свештенст^а, тако и од стране народа, наше миле и дра/е Србадије, и од стране српско-православне школе, којој се придружи овдашња градска учиона са својим наставницима. Наш је стари обичај „срести" свога мнлог и драгог госта, премда он није наш гост но син сваке српске опћпне, но члан и отац сваког нашег српско-православног дома; па баш као таковог желимо да што достојније дочекамо и подворимо, а да ли смо то учинили — срамота се сам хвалити, зато ћу ићи редом, током саме ствари. Што је било кола н коња у нашем малом, али богме, лијепом Требињу, поузимаше сретаоцн, по унапријед утврђеном реду којима је на челу био врли грађанин и предсједник српско-право-