Дабро-босански Источник

Св. 3

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 105

и стога, што су биле у главним градовима политичких области. Из тог већег угледа или првснства части, развила се пошл.е и власт пећа у 4. и 5. вијеку, кад је дрква подијелила своју управу према грађапској подјели покрајина. Константин је велики подијелно био сву римску империју на четири ирефежтуре 1 ). Свака преФектура дијелила се на на неколико дијецеза или округа, свака дијецеза на неколико покрајина или епархија, а свака епархија на неколико тЈ .арнГшја са једним или неколико мањих градова и села. У свакој дијецези и у свакој епархији били су означени главни градови, као средишта грађанске управе. Њих су Грци звали : лш.тротголије, а то значн српскп: машерс градова. Према овој грађанској подјели земал.а учинила је н црква своју подјелу у управи, тијем прије, што се десило. да су грађанеке митрополнје узкивале уједно и црквени углед, јер су у њима основане прве црквене општине, које су пошље ширнле јевакђељс по осталијем мјестима у нокрајини. 3 ) Први васел>енски сабор у својему 4. правилу нстакао је потребу да се црквена подјела, разређење епи скопија н парохнја удешава према грађанској подјели, одредивши, да се епископ постав .ћа од свију епископа, који су у спархији. Четврти васел.енски сабор правилом 17. изречно заповиједа, да разређење црквених парохија има шљедитн разређењу државном и грађанском. Антијохијски сабор 3 ) наређује, да у свакој епархпји епископи познају епископа, који је предстојник у митроиолији, и који водп старање о свој епархијн, јер се у митрополију стјечу са свнју страна, ради својнјех важннјех послова. Под епархијама разумијеваху се с.пархијс грађансксА). Према томе су епископом париИија 6 ) т. ј. епнскопи мањнх градова са сусједнпм Источну, илирску, италијску и галску. 2 ) Н. ир. у источној иреФектури 01ме су столице у егииатској дијецези: А л е к с а н д р и ј а, у источној дијецези у тјесном смислу: Антијохиј а, лгалоазијатској: Е ф е с, нонтијској: К е с а р и ј а к а и а д о к и с к а, тракијској : Ираклија; у италијској иреФектури био је Рим столица римске дијецезе, Картагина аФриканске дијецезе и т. д. 3 ) Пр. 9. 4 ) НеГе1е: СопсШеи^ебсћхсМе, св. I. тум. на 4. прав. I. вас. саб. У осталом и од тијех правила бијаше изузетака. Тако је н. пр. халкидонски сабор прав. 28. иредао власти цариградског патријарха дијецезе: понтијску, азијску, и тракијску; а цар Теодоспје млађи раздијелио је дијецезу источну или антијохијску на двије: антијохијску и јерусалимску. 5 ) Кад су се енископи пок]>ајинских градова стали звати митронолитима, онда су еиископи мањих градова добили име: епископи е и ар хиј а л ни; а иод парићијом разумијеваше се, што и данас под нарохијом.

селима, стојали под влашћу епископа иокрајинских и провинцијалннх или митрожолитима; овп су били под влашћу епископа, којн су сједили у главним градовима дијецеза, који су се звали сгзарси 1 ), архијеаискотхи и најпошље патријарси. Митрополитско звање оснива се на 34. правилу апостолском, али име ми.троиолиш чује се тек на првом васел.енском сабору 2 ). Архнјепископ је по етимолошком значењу рпјечи саме, старјешина над неколико сттскопа ; а у каноничком смислу виши митрополит т. ј. патријарх, који има под собом неколико .мнтрополита. а осим тога још епископију, која је само њему, као највишој црквеној главн подручна 3 ). Епнскопи према својему главноме епископу зову се подручни епнскопи или суфрагани. — Егзарси провпнција били су уједно и митрополнтн провинцпја, који су имали, а и сад неки имају власт над осталијем митрополптима, као н. пр. егзарх бугарскп; а неки мптрополити имају само почасну тнтулу егзарха 4 ). Псто тако некп епископп носе само име митрополита, јер немају под евојом влашћу никаква епископа. Још су се звали неки митрополити католикосима , од којих су неки имали право власти и части као и иатрнјареи ; а некн су стајали под влашћу патријараха са правом митрополитским. Над влашћу митрополитском узднгла се власт патријаргика. Митрополити, који су на четвртом васељенском сабору названи архијеиискотша. т. ј. патријарсима 8 ) добилп су старјешинство над мнтрополптима својих дпјецеза или округа по одредби правила 6. првог васељенског сабора. То су били с почетка епискон римски, алексан^ри јски п антијохијски 6 ). Други васељенски сабор прав. 3. одредно је, да епископ цариградски ужива првенство части одмах

Ј ) Тако се и грађански управител, звао.

2 )*Пр. 4.

3 ) И данас још постоји разлика између имеиа архијепископ и митрополит и ако овај може носити и једно и друго име. Прво је име почасно (НеГе1е: СопсШеп^ебсМсћге св. III. стр. 309).

4 ) И. пр. дабро-босански се титулише: егзарх ци-

ј е л е Д а л ма циј е и цриогорски: егзарх пећски.

б ) Име патријарх била је још много прије лична почасна титула, која се епочетка давала и другијем епископима. У канонима налазимо то име први пут у 15. и I 10. иравилу нрводругог сабора у Дариграду.

6 ) Права обичних митрополита остала су на миру. I Нико не могаше постати епискоиом без допуштења својега митрополита, т. ј. ни сам патријарх не може посветити кога за епископа, ако није чуо гласа митроплита, под чијом ће јурисдикцијом нови еиископ бити (Милашево тум. пр. 6

I. вас. саб ; Не1е1е; СопсШеп^. св. I. стр. 389.)