Дабро-босански Источник

Ов. 4 II 6

В.-Х. ИСТОЧНИК

Отр. 203

православна црква; данашња црква обновљена је 1872. године. Ево шта нам наш мили српски народ ка.ко о цркви односно имену њезину тако и о „подрумишту" глагола и прнповиједа : „Још у прастаро вријеме била је у селу „Маршши" српско-православна св. мати црква. Код те цркве збор се је скупљао око св. Илије (и данданас је храм цркве пророк Илија). Једном ти се ту скупе (дођу на збор) Србадија са свијех страна „Бос. Крајине." — За то зањуше браћа Срби мухамедовске вјере, па ти се сложе њих неколико, па хајде српској цркви у село „Марићку" ; помисливши у себи : „Е, валах и билах тамо ћемо бива нешто шићарити." Кад с.у дошли цркви, учине се рахат под једним „храстом" (тај храст и данданае постоји) и стану јести и пити, а богме и заврзивати ; као што већ обично наша браћа у оно вријеме крајишници знадијаху. Кад виђаше Србадија, да су браћа Срби-Мухамедовци дошли заврзивати и буну код св. матере цркве правити ; би им доста тешко. — „Та Србин је добар, као добар дан; само кад му недираш у три свете ствари — в Ј е РУ> језик и милу му сршку народност , а тешко ти се ономе брале, ко му у то троје дира или му то троје не поштује". — — — СрбиМухамедовци стану још већма заврзивати и нападати на народ; на то ти Србадија (они, који су у цркви били) излете, онако гологлави из цркве, па ти брате Србине окупе диндушманина, и непријател.а". Све Мухамедовце поубијају осим њихова бајаги „буљубаше", овај ти једва утече п то гологлав. —- Пошље овог догођаја зазове народ цркву „Гологлавица", па тако ју и данданас зову. —

Народ прпповиједа, да је на поменутом брежул.ку (данашњем „подрумишту") била кућа једног Србина православне — в јере, који се је доселио из села „Ивањске" (бањалучког котара) у село у „Марићку." Тај Србин бијаше доста богат и изванредно скроман и побожан. Кад је Босна пала у турске шаке (1463.) остави тај Србин своју милу и љубљену отаџбину и оде у Аустрију. — Његова се кућа мало по мало разори, а остану само зидине, које се и данданас познати могу, а најбоље се позна гдје му је подрум цио. Народ назове ово мејсто, гдје је била кућа поменутог Србина „подрумиште," а тако се и сад зове. — Народ мисли, да на том „подрумишту" има силни новац закопан. Ево шта ми један Србин приповиједаше, и он тврди да је то била цијела пстина : „Ишао је један Србин из села „Марпћке" у Србију, те се у путу треви с једним човјеком, који ће ти га запитати: „Отклен си ти брате Србине ?" Србин Босанац му одговори : „ Ја сам драговићу мој из Босне, а села „Марпћке." — Оад га сапутник упита, има ли у селу „Марићкн" црква „Гологлавица" ? — Босанац се чисто зачуди, кад га то он запита и одговори 'му, да има. Сад му сапутник каже: „Ублизини оне цркве нма један камен, који је од прилике 40 ока тежак. Тај камен је закопан с дукатима, а закопао га је један човјек, који је становао сасвнм блнзу цркве." Народ мисли, да ће то бити онај човјек, што се је доселио из села „Ивањске." Народ и данданас копа и тражи туда новаца, али још нико не нађе, а ваљда не ће ни наћи. У Ђос. Крајини, 14. јуна 1889.

Допис. Из српско-иравославног манастира „Гомијонице", 11. марта 1890.

Истом што сам устао, умио се и помолио Свемогућем Богу, па узо „псалтир" да читам, а зазвони на јутрењу у св. матери цркви. Оставим „псалтир", па одем у св. матер цркву, и једва се прогурах до „пијевнице" од силне Србадије, а још толико два пута Боже прости бијаше пред црквом. — Елем прође јутрсња, а

започе божествена литургија и пошље „св. еванђеља" изађе пред „двери" трудољубиви Србин и вриједни свештеник Гавра Стојнић, управптељ и старјешина св. обитељи „Гомијонице" и стане бесједити овако : Ко и . иа 0и,/1 м Сина и О ватмго Д8\*а, Ддшнк.