Дабро-босански Источник

Св. 6

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 247

погледV сше значајне нротивноети, могло би се можда покушати, да ее уиотреби разјашњавање у смислу: да је н. ир. јеретик Херцег СтеФан ипак могао, да — нагнан разлозима државничке увпђавиости н нотребе — посредно нзврши дјело, којим би својима државним цил>евима што јаче прнљубио б[>ојем и снагом тако јаку православну цркву евоје земље, чиме се не би толико огријешио о установе своје богомнлске вјере. Но баш кад би се н могло повјеровати, да је у таковим ириликама могао настатн повод грађењу цркве, — онда је ипак изван сваке сумње, да би тада морао текет натписа на цркви бити сасвим другчпје сложен, те би од прилике морао, рецимо, овако глаеитн : -ј- ик лНкто 6954 ккздеижј сји \*рллгк •*" СТГО КМКОЛШКД \'СТВс\ Гсшрпа. по<ио~ћ$ и лшлостик> Гдна Хрцгл Отефана. Но овако, наттше говори сасвим противно, говори тако (Наста

јасно н ноуздано, да већ бол>е бити не може. То су властите, непосредне ријечи самога Херцега СтеФана! Он сам о себи уираво изрично вели, да он подиже храм св. Георгију; он сам вели, да ее моли томе угоднику божнјем, да би се и он молио о њему грјешном, код његова Господа Христа. Тако нзравне ријечи и у таквоме смислу, Херцег СтеФан, да је био богомпл, занста не бп могао никада у споменутоме натпиеу да употреби, иа е тога те узвпшене рнјечи, (види наиред !) изражене таковим начином и смнслом, управо и јесу најдрагоцјенији ирилог расвјетљењу питања: које је вјере бно славни Херцег ( 'теФан. п какова је била та „коскнска к!сра", што се у споменицнма XIV. и XV. внјека као владајућа у Босни наводи! Најмјеродавнији одговор на то питање даје горашка црква, као задужбина Херцега СтеФана. ће се).

Старине

Синђелије дабро-босанских митрополита.

/Ишити Кожило лшлостим праеослакни Л1итрополитк п кечил (заступнпк) зворнички и власанички и проч. санћака зворнпчкаго.*) Отипржне напн пншстк к' Еого\ранил1ос Н1лр \*и ка кадилбкк класеници клагогокФинилљ попокол1к господарол^к к1нзокол1к ii кл1ст0к0л1к Л1прк л1илостк от Бога, а од наск л1олнтка и клагослошин к8ди со ксел1к пракослакнњик \*ристианол1К. Потол 18 знано кал1к к8ди како дадосл10 поп8 кирк 0олш сбло Еацичина и «ло Ослике и ссло под Борогок^ и село Ошкопича н село Папра^а. Да кал1к сш,енаА сокршВе 1 да Л18 илите честк коздакати и негокк тр8д часно Јздакати *) Познато је, да је Мелентије Миленковић нрви пренио своју катедру у Сарајево 1717. и ревно управљао до 1740. Из једне сингелије коју је дао нопу Томи Иротићу 1723. мјесеца јуна 8. види се да је у то доба митропплија зворничка била вакантна (упражњена), те је иоред босанске уиравл>ао њоме поменути Мелентије, као што гласи ова сингелија. З г реД-

и нитко од прочее скагцеиикокк да тимл дшпати се 8 кнше речжаА села ноиа кирк вол« зафо ил1ач« иостраданне зато. ^ Еласеница р8ко,ик Л1оиа ',ик потписато на 1723. Л1ца и8иив 8. депк. Ову је сингелију много доцније потврдио некн архијереј са грчким потписом, као митрополит зворнички а у нечату под титулом Мелентијевом ударио је и иечат, у коме је у средини турскн а нзокола грчки нејасно име митроиолита, са годином 1756. II. Ллшросил лшлостшо Еожнено лштрополитк Еосаискн и Оараекски**).

*") Ову синђелију нашао је под гредом у цркви Романовачкој кад је тамо ипгао и по наредби архијерејској исту отворио, и водицу осветио. Протосинђел Дионисије парох Градипгки 25. априла 1У84, јер је иста црква усљед напада Петра Хајде римокатоличког свештеника оскврњена била, због чега је исти из Босне морао уклонити се.