Дабро-босански Источник

Св. 6

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 233

опростити строгог живота. Он свагда и свукуд, у цркви, у дому иарохијана или у дому своме, ув'јек је ои служитељ Божији, те је за то дужан свагда, на свагсом мјесту као добар настир наблудавати строго најприје свој живот и рад; за њега не може бити изузетака; све оне тобож невипе забаве за њега су непристојне и не дозвољене. Тешко је, разумије се у млађим годинама, док је човјек млад и не искусан и док му је крв врела а он одушевл>ен и за оно, што му доносп какву незгоду н непријатну пошл>едицу. Тада уображење помућује његову душу, која се бори са самим собом, али та је борба и потребна. Ако ти дозволшп себи да ма и најмање прекорачиш преко правила уздржања, ти ћеш већ пасти у очима строжи јих н солнднијих л.уди; тим већ попушташ твојим порочним склоностима и дајеш пл1 на вољу. Тијем ти чиниш већ један корак ближе саблазни н за корак удалпш се од строгих правида. .У осталом неће се с тим свршнтн. Нрвнм попуштањем тн дајеш повода п будућем попуштању од твоје стране. Ако им у почетку дозволпш, да се иред тобом нокажу отворенији са својнм неваљалством, то ћеш их тијем сам иавести, да други пут буду већма безобразнији, тада ћеш чути и неиристојне ријечи, које не би смио ти слушати а они говорити пред свештеним лицем. — Доста за овог писма. Пето писмо. Спне! Све што тп наведох у прошлом писму, не сматрај као на стварн малене, без важности; оне Могу имати < велпки уплив на сав живот. У оно доба, кад ти будеш постао свештенпком, ти ћеш бити пун жнвота и снаге, тада ћеш тек одпочети живити, испитивати насдаде и уга^ање тиједу и друге људске грјешне навике, које су међу тнм тебп забрањен

плод. За што себп не бп дозволпо то? За што бацатп од себе оиа блага, која сг ти већ у ргкама? Шта може у тпм невнним забавама бити од пресудна утпцаја на тебе? — тако ће ти говорити срце, да би само ма н најмање ослабпло тебе од строгог уздржања и чувања. Као змије чувај се, синко, тог лукавог искушења п скупи сву силу твоје енергије н храбрости, да не подлегнеш у борби са непријатељем твог моралног жнвота и свештеничког угледа. Жестока је то борба а тим је жешћа, што дуже стоји саблазан пред твојпм очима у ирнмамл.пвим облицпма. „Шта може бнтп, каже с-е, опасног у том, кад човјек нусти вољи својој, да се ода весељу и забави, којима смо већ п по природн својој накдоњени? Оне, према мнењу већине људи, окријене душу и забаве човјека у његовом трудном иоелу, раду п предузећу. За што се не бн човјек одао и нешто већем јелу п пићу, кад с-е оно чнни ријетко и умјерено?" За мпрјанина, свјетског човјека може то подннјети, али за свештеннка никако. То њему није дозвољено, не толико за то, што би то бидо саблазан, колико, што ће оно овладати нашим срцем п расијатн нашу душу. Ако имаш склоностн разузданнјем животу, ако су ти драге радости п увСселења овог свијета, ако је твој дл*х слаб, ако се ти сам осјећаш слабпм п нејаким, да се борнш са свјетским саблазнама, то не тражи свештеничког звања, у коме ће ти те саблазни поуздано доћи; па ако им се одаш, пашћеш п повућнћеш са собом у гријех и многе између твоје пастве. Знај, да ћеш за сваког од њпх датп одговор пред Богом, да ћеш добнтп достојну плату п на земљи од предиостављенпх и од Бога, што нпсп као прави пастир и чувар очувао сваку душу у повјереној ти паствн.