Данас

ZORAN ĐINĐIĆ: U Beogradu nema leka za Kosovo

Bokada je potpuna na plaui političke komunikacie i tu je teško zamisliti feblokadu, ali se ona nora ostvariti na nivou funkcionisanja svakodnevnog života, Politička pozicija Albanaca se kroz političke razgovore ne može promeniti. Mogla bi se promeniti samo kroz aktivnost dižave koja bi u dnevnom životu demonstniala mogučnost zajedničkog života. Ključni stav koji sam učvrstio tokom posmatranja Ijudi i slušanja njihovih argumenata je da se nikakvo rešenje ne može postići kroz razgovore o političkom rešenju, jer oko toga nema konsenzusa. Možda čak ni među učesnicima na jednoj strani. Nasuprot tome, neki pomak može biti ostvaren konsenzusom oko koncepcije uspostavljanja jednog kvalitetrujeg dnevnog stanja na Kosovu i Metohiji - stav je lidera Demokratske stranke Zorana

mnogo razloga da žure s pregovorima, Njihovu logiku su nam objasnili Srbi govoreći o sebi. Oni su rekli da je, od kako postoji Oslobodilačka vojska Kosova, promenjen tretman prema Albancima i kod Srba i kod međunarodne zajednice. Nikad MUošević ne bi prirnio Rugovu i nikada ne bi Vlada došla na Kosovo da nije počelo puškaranje. Znači da su Albanci postigli cilj time što su posegli za nasiljem, jer su svi počeli da ih shvataju ozbiljno, Srbi su očajnički pitali da li i oni treba da počnu da pucaju da bi ih shvatili ozbiljno. lako je to bilo retotričko pitanje, pogodilo je suštinu. Albanci, koji verovatno razmišljaju na sličan način, mogu da kažu da su postali ozbiljan faktor tek kada su prešli na druge metode i zašto bi ih sada napuštali. To vodi u ćorsokak. Imam utisak da međunarodna zajednica, pa čak i u&snici na domačoj političkoj sceni, smatraju

Ne postojl iek ktji bi mogae da iiieli SCts@¥@ 0 nekom dogiedlnoiii vreßieno @đ godiie iil dwe dlciiui, oii poiloii ferspijo keja bi spostlis ienperatani, omogiićiis žlvot pocijenfii i pssfop mu iiorfriiekorsko t@ropi|a koja oßlštova pocfjefiia

Đinđića nakon pročlonedeljne posete Prištini i razgovorima s predstvanicima tamošnjih Srba i Albanaca. - Postoji potpuna blokada svih konstruktivnih inicijativa. Kako vreme protiče ne stvaraju se uslovi za neko pozitivno rešenje već se, naprotiv, smanjuje šansa za to - svi nešto čekaju, ali time se ništa ne dobija. Čini mi se da albanska strana smatra da ima incijativu i da vreme radi za njih. Oni su uspeli da postignu konsenzus oko krajnjeg, jedinstvenog dlja, a to je nezavisnosL Verbalno nemaju konsenzus oko sredstava več jedni kažu da su za mir, drugi da'se cflj može ostvariti samo silom, treći da samo Nato pakt može pomoći. S druge strane, Srbi nemaju ni jedinstven cflj, a možda postoji neka saglasnost oko primene sredstava, odnosno poficije. To je recept koji vodi neuspehu. Vreme koje prolazi očigledno daje za pravo albanskoj strani i oni nemaju

da bi se strasti umirile ako bi krenuli politički razgovori i ako bi se naziralo neko političko rešenje. Ja ne mislim tako. Verujem da bi se tek početkom političMh razgovora videlo koliko je haosa u raznim idejamaidanema mogućnostiza konsenzus. S druge strane, ako bi se napravio koncept implementacije mira na toj osnovi, moglo bi se tražiti političko rešenje. To ne znači vraćanje na situaciju pre izbijanja sukoba jer je i tada mir bio krajnje varljiv, već utvrđivanje minimalnih kriterijuma za normalno funkcionisanje života. Po mom mišljenju, to nije moguće bez OEBS i međunarodnih posmatrača i kvalitetnog koncepta međunarodne zajednice o demokratskoj budućnosti čitavog regiona. Mehanički mir u smislu „sad oni više neče da pucaju" je samo varIjivo rešenje jer će oni sutra opet da pucaju. Stvami mir podrazumeva implementaciju rninimalne

strukture pravnog poretka, zaštite života, imovine, slobode kretanja... Toknm primene tog modela mira, rastu šanse za traženje političkog rešenja. Rekli ste da se u glasu albansMh sagovomika osetio trijumfalizam dok su govorili o OVK - Oni su praktično ponosni na to. Ne bih voleo da budem maliciozan, ali oni su osudili nasilje iako su se jako oduprli pragmatičnom pristupu. Rekao sam da ginu Ijudi na obe strane i pozvao ih da se, bez obzira na ocenu šta je opiavdano, dogovorimo o tome da nasiIje treba da prestane i da niko ne gine... Oni su rekli da to nije isto, da su Albanci koji ginu žrtve terora, a to što oni übijaju je izraz očajanja, to su Ijudi kojima su se desile strašne stvari... Ne samo da se osećaia simpatija, već je bila izražena jasna nespremnost da se na isti nivo stave žrtve. Oni su insistirali na tome da Albanci deluju u samoodbrani, a da srpske vlasti deluju agresorski. Već samim tim opisom prema kome je samoodbrana gađati snajperom momka od 20 godina, polrcajca, je visoki stepen opiavdavanja terorizma. Tu se ne mcže govoriti o pristrasnosti. Oni su se piaktično postavili u taj blok. Da li je s albanskim sagovornidma došlo do bilo kakvog konsenzusa, osim da je nužno da se prekinu oružani sukobi? - Načelno smo postigli saglasnost da bi nasilje moialo što pre da stane, ali nije bilo saglasnosti o tome šta to znači da se uspostavi mir. Složili smo se i oko toga da trenutno nema Onalnog rešenja, da svako političko rešenje koje bi se sada nudilo mora da bude shvaćeno kao početak procesa i da niko ne treba da ima iluziju da je moguće gotovo političko rešenje za Kosovo. Te dve saglasnosti nisu nešto naročito, pogotovo ako uzmemo u obzir da smo mi razgovairili s najliberalnijim i najtolerantnijim delom albanskog poli-

tičkog spektra. Ipak, mislim da je i to nešto. Verujem da bi izjava eksponiranog Albanca da nema deGnitivnog rešenja razočarala mnoge radikalne Albance koji smatraju da je jedino rešenje otcepljenje i da ni o čemu drugome ne može biti razgovora. Treba održavati kontakt s Albancima koji imaju umerenije pozicije jer su oni jedini most prema tom delu naroda koji je vrlo brojan i s kojim se moraju graditi mostovi. Ako ne preko takvm Ijudi, onda preko koga? Oni sehadaju da će eskalacija sukoba dovesti do nužnosti intervendje i do specijalnog statusa pod okriijem Nato pakta. Po tom scenariju albanskim političarima odgovara eskaladja sukoba?

- Da. Globalno rečeno. Oni to ne kažu javno, ali mi je to poznato iz prethodnih kontakata. Ne očekujem da bi oni bili oduševljeni ni misijom OEBS niti međunarodnim posmatračima, a pogotovu ne Ujedinjenim nacijama, ali mislim da bi, s obzirom na njihov internacionalni imidž, teško bilo da se tome otvoreno suprolstave. Sumnjam da bi njihovi političari mogli da kažu;“Nećemo Ujedinjene nacije, jer više volimo Nato pakt. „ Mislim da bi to bio korak predaleko za njih. To znači da bi srpske vlasti trebalo da pozovu strane posmatrače. Koliko je realno to očekivati? - Nadam se da će država Srbija koja je jedina ovlaščena za to, to i

Mhuml ss posfigli cilj tiiae šle sn p®segii m iiasiljeii), jer ss swi peleii da ih shvafaju eibiijn®. Srbi $u očajiilčki pitali d« ii I oni frefau da polnu da pacaju da bi ih sivafiii ezbiiino

IMRE SABO

Miloševićev glupi trik

Predstavnid Srpskog pokreta otpora su, možda prvi put javno, rekli da ih država naomžava. - Plašim se da je to jedan glupi trik Miloševića da zaplaši međunarodnu zajednicu, ne bi li ona učinila ustupke njemu, a ne Srbima. Mislim da on sada širi bauk giađanskog rata u svetu. Ako ima trideset hiIjada naoružanih Albanaca i pedeset hiljada naoružanih Srba, sledeće Što možete da očekujete je da oni počnu da pucaju jedni na đruge i da više spor i pregovori ne budu na reiadji Vlada Srbije - Rugova ,nego spor i rat Srbi - Alband. Tada se ne poslavlja pitanje ni dižave, ni partije, več etničke grupe protiv etničke grupe. To su najkrvaviji ratovi. Ne mogu da vemjem da je zaista tačno to što su oni rekli. Pre mislim da je to fama koja bi trebaio da Miloševiću donese poene u razgovorima s Holbrukom i da on ponovo sebe ponudi kao vatrogasca. Ako je država zaista ođustala od svoje uloge, ako njoj nije samo delom otet monopol na silu već da ga je ona i sama dala, onda je tim potpisaia svoju smrtovnicu. Znači da više nemamo državu. Zašto onda i nama ne daju oružje jer i mi možemo da budemo ugroženi raznim stvarima. Znad li to da se ne slažete s onima koji tvrde da je rat na Kosovu praktično već počeo? - To je rat, aii nije građanski rat. U građanskom ralu civili učestvuju na obe strane, kao što je bilo u Bosni i delimično u Hrvatskoj. Naiavno, uvek uz primese formacija. Ovo je rat izazvan nesposobnošću dižave da reši probleme. Ko prodv koga ratuje? - Ratuju predstavnici države protiv naoružanih dviia organizovanih u neke paravojne formadje koje pokušavaju neke svoje političke ciljeve, koje nisu mogii ili hteli da ostvare kroz legalne institucije, da ostvare putem primene sile, uz nadu da će se pojaviti neka međunarodna arbitraža koja će politički to da legalizuje. Da govorimo iz inostranstva, s nekog drugog kontinenta, rekli bismo đa je to separadstički pokret koji je douio svoju vojnu formaciju. Još uvek se ne radi o građanskom ratu. „Plašim se" da tu ne bi bilo građanskog rata jer ako je situacija buk\'alno deset na jednog, deset albanskih dvila na jednog srpskog, ne vidim mogučnost za građanski rat. To bi pre bio pogrom, verovatno vrlo brzo i protedvanje svih ostalih Srba s Kosova.

Subota - nedelja, 18 - 19. jul 1998