Данас

ODLUČNO MOŽDA

Piše;

Nadežda Gaće

Jedinstven stav svili aktera kosovske drame je da se nešto mora učiniti. Ključni akteri su Srbi, Albanci i Amerikanci, bar kad im je nacionalnost u pitanju. Mnogo je teže prepoznati institudonaini okvir iz kog se plasiraju različite ideje. Srbi nastupaju, u najmanju ruku, respektujući državne institudje Srbije i najnovije Jugoslavije. I tu je kraj zajedničkog imenitelja sa te strane. Vladajuća koalicija se dm svojih partijsko-oligarhijskih interesa. Najprepoznatljiviji se sastoji u želji da se Alband zadrže, ali da ne budu nimalo zavarani da su postali i deo Srbije koji treba da glasa na izbotima Vlast u Srbiji je čvrsta zahvaljujući institudjama kao što su mediji, posebno elektronski mediji, policija i vojska, a koje se naiaze pod direktnom vlašću slobokratije. Međudm, ona to nije ni u aktuelnoj preraspodeli mandata, a još pre ne može biti u nekoj budućoj izbomoj utakmid. Sodjalisti imaju puno poslanika zahvaljujud negativnoj koaliciji sa Albancima - kao da je u pitanju dogovor; Alband sistematski ne učestvuju na izborima i tako omogućavaju TOdeću pozidju Miloševiću i socijalistima; socijalisti, pak, sa svoje strane, ne čine godinama ništa da pokušaju da reše nagomilane probleme i tako daju modus vivendi kosovskom separatizmu. Generator albanskog radikaiizma Slobokratija je tako zagledana u svoje interese, postala glavni generator snage i radikalizma Albanca na Kosovu. Naprosto zato što je, nezainteresovana za stvamo rešavanje problema, bila prezadovoljna pozidjom Rugove i međunarodne zajednice Međutim ta pozicija se menja, i to pre svega jer se sve više aktera pojavljuje u igri i sve je manja šansa da se na bilo koji način kontroliše ono što će izad kao rezultanta razlidtih pritisaka i ideja. Opozicija Srbije je razjedinjena i oslabljena i nema ranogo realnog uticaja. Stoga ona, čak i kada iskreno želi da pronađe rešenje kvadrature kruga na Kosovu, ne može da udni ništa više od korišćenja prilike za sopstvenu promodju. Crnogorske vlasti su zainteresovane za slabljenje Milošedća i njemu za sada privrženog Šešelja, ali ne i za podelu Srbije na dve republrke, što se pojavljuje kao minimalan stav Albanaca i kao jedno od racionalnih rešenja krize. Međutim, federalna država bi tada imala tri, a ne dva konstitutivna člana, što dramatično menja pozidju Crne Gore. Sada ona ne može bogznašta da uradi u federadji, ali, formalno gledana ima snagu veta zahvaljujući kompoziciji Veća republika Savezne skupštine,.u kome Crna Gora ima polovinu mandata. Sa Kosvom kao republikom, situacija bi se bitno promenila i u Veću republika bi se pojavila preferans situacija - u svakom deljenju bi se pravila nova udruživanja dvoje protiv trećeg i tu niko ne može da garantuje ko će biti usamljen, a ko u koalidji.

Usamljena rugovokratija Nasuprot slobokratiji je stajala do skora usamljena rugovokratija. U kombinadji realno sagledanih interesa, dugoročno procenjenih šansi zahvaljujući demografskoj vitainosti Albanca i, opet, do skora stabilnih uticaja međunarodnog okruženja Rugova je predstavljao idealnog protivnika. Čak i u vreme opšteg rasula oko Miloševića, u vreme ratovanja na drugoj strani, u vreme intervencije NATO pakta u Bosni, u vreme ponižavajućeg uređivanja ex - jugoslovenskog prostora u Dejtonu, Alband predvođeni Rugovom su ćutali, doduše zakopani u svojim rovovima, ali se nisu pridruživali sveopštoj ofanzivi na Srbe i srpstvo. Da li su oni procenili da je prerano, jer sami nisu dovoljno jaki, ili da im međunarodne okolnosti to ne dozvoljavaju ili, pak, da je ranjena Srbija opasna baš kada je takva je drugo pitanje. Iz sadašnje perspektive gledano, to je bio čudan poklon Miloševiću, koji je on mogao i morao da iskoristi za relaksiranje srpsko-albanskih odnosa. To što je kriza produbljena nikako se ne može objasniti srpskim interesom, donekle se može ipekulisati sa interesom slobokratije i rugovokratije, ali svakako ide u prilog radikalnim idejama među kosovskim Albancima Rugova je sada daleko od neprikosnovenog lidera. lako pokušava da predstavi neuspelo konstituisanje skupštine republike Kosova kao ekvivalent zasedanju AVNOJ-a u Jajcu, očigledno je da na politićkoj sceni on ima ozbiljnih protivnika. Moguće da Demaći, Cana, Ćosja, Pulja i drugi koji ne smatraju tu skupštinu legitimnim zastupnikom albanskih interesa na Kosovu nisu dovoljno jaki da ugroze Rugovu, ali ga svakako slabe. Međutim, ponašanje naoružanog dela kosovskih Albanca, koji sebe zovu Oslobodilačka vojska Kosoava je takvo da politička opcija Ibrahima Rugova više ne može da se smatra neprikosnovenom. Prema većini izveštaja snaženje OVK je evidentno. U partizanskoj poziciji, sa vednom stanovništvana svojoj strani oni su neuporedivo efikasniji u borbi od srpske policije. Svakodnevni sukobi i übistva su takvog intenziteta da se više ne može reći da rat na Kosovu nije zapooeo. Policija, najčešće u poziciji gMenih golubova, organizuje povremeno i veće akcije, ali se kao efekat nikako ne pojavljuje smirivanje situacije i učvršćivanje kontrole na Kosovu. Naprotiv. U okolnostima postojanja respektabilne oružane sile, koja je po prirodi radikalna, raste uticai radikalrM albanskih političra, koji se sada utrkuju za nametanje liderstva svoje političke garniture nealbanskom narodu, nego albanskom nao-

uržanom narodu. Kao rezultanta tih borbi se pojavljuje potpuno konfuzan stav o tome"šta treba uraditi na Kosovu. Kako se imperativno i sa svih strana nameće ideja o nužnosti i hitnosti rešavanja problema, ali ne i modeli za rešenje, iznuđeni stav Albanaca se svodi na odlučnost da se učini nešto, ali ni sami ne znaju šta. Još jedno odiučno mcžda kao doprinos srpskom poMčkom eksperimentu. Promocija o tuđem trošku Međunarodna zajednica pokušava da pronađe pravila igre, ali nikako da se odvoji od onih pravila koja donosi odnos snaga u njoj. Amerikand su najmoćniji, pa se moć kao pravilo nameće. Uz to idu birokratske procedure i efikasnost kao vrhunska vrednost po sebi. Međunarodna zajednica, kada se izuzmu Amerikand, na Kosovu ima ulogu koju ima srpska opoziciija - sopstvene promodje o tuđem trošku. Oni su za ili protiv Amerikanca, kao što je opozicija za ili protiv Miloševića. Kosovo je povod i prilika. Doduše, međunarodna zajednica je uglavnom za, a opozicija je uglavnom protiv, uz činjenicu da i kod jednih i kod drugih postoji dtav spektar stavova. Signali koji se dtaju iz ponašanja ameičke strane nisu ni malo jasni. Složeni zajedno deluju krajnje konfuzno. Oni su jasno opredeljeni za teritorijalni integritet Jugoslavije i Srbije i jasno opredeljeni za autonomiju kosovskih Albanca koja sadiži i teritorijalnu autonomiju. Oni jasno stavljaju do znanja da su protiv Miloševića, kao i to da ga podržavaj u. Oni nisu za primenu sile, ali ne mogu ništa da kažu protiv ni normalnog, šta god to značilo, prisustva polidje i naružanih Albanca na Kosovu. Oni su protiv paravojski, ali ne i protiv OVK. Oni ne smatraju da se silom išta mcže postid, upravo je to jedna od svežijih poruka upućenih Srbima i Albandma, ali NATO pakt drži američki prst na svom okidaču. Oni ne bi mnogo da intervenišu, već samo koliko je potrebno da se usmeri politički dijalog... Spolja gledano je konfuzno, ali nesumnjivo odlučno. Sve u svemu, pozidja u kojoj akteri zajednički iskazuju odlučno možda, a koja se jednom rečju može opisati ili kao konfuzna ili kao haos, ne pniid zemljama, narodima, međunarodnoj zajednid. Upravo zbog toga se stalno javljaju teorije o nekakvim zaverama i urotama tipa novi svetski poredak, vatikanska zavera i slično, ili govorkanja o tajnim dogovorima za koje se traži pokriće. Možda je to i moguće, ali dugotrajnost agonije i potpuna bezidejnost ukazuje na to da je stanje upravo onako kako izgleda. Skoro da ne racže biti gore.

"'Oću da letujem k'o čovek, pa makar crk'o od gladi"

Reporter Danasa u redu za vizu, ispred grčke ambasade u Beogradu

Kao u najboljim danima Dafinine banke. U redu dugom skoro sto metara, koji kreće iz Ulice kralja Milutina, pa pod pravim uglom zavija u Ulicu Proleterskih brigada, preko dvesta Ijudi. Laktanje, „prozivanje bliže familije", poštovanje autoriteta policije i birokratije, džeparoši, uzdasi i želja da se pobegne iz košmara zemlje Srbije, pa makar i turistički. Ovo je u poslednjih mesec dana, od kada je krenula groznica godišnjih odmora i sezonskih poslova, svakodnevni prizor pred grčkom ambasadom u Beogradu. Viza po jednom pasošu košta 200 dinara. Onima koji žele da se bičkaju u Egejskom moru (takvlh je ovde najviše), a koji nemaju vezu u ambasadi ili nisu spremni da plate dodatni luksuz od 50 dinara, koliko iznosi tarifa po kojoj agencije viziraju pasoše, preostaje golgota na uglu Kralja Milutina i Proleterskih brigada. Radno vreme ambasade je od 9 do 11 časova. Red, međutim, počinje da se formira gotovo u gluvo doba noći. Najuporniji, spremni na stoičko dreždanje koje može da potraje i po deset sati, u red dolaze opremljeni rekvizitima; stolicama (na raskiapanje ali i trpezarijskim), flašama, novinama, kišobranima koji kad pripeče zvezda uspešno zamenju-

ju suncobrane. Scena pred ambasadom podseća na antologiju naših redova: za hleb, kafu, šećer, benzin, penzije. Za razliku od pomenutih, u ovom redu je najmanje sirotinje, ali je princip isti. Kad se dobije viza poniženje se zaboravlja, a preplanuli ten iz Gičke kasnije služi kao dokaz pripadnosti (pseudo)eliti. Za mnoge iluzija traje samo dok boja ne izbledi. Biti u Gičkoj za neke je statusni simbol, za druge prkos bedi, nemirenje sa prosekom, nagon poražene srednje klase, koja je izgubiia pare a zadižala navike. Za treće Gička je mogućnost da se preživi. Svi ovi motivi, instiktivno se otkrivaju u redu-metafori ove države i socijalne frustracije njenih građana. Gička ambasada je za to najmanje kriva. Ona samo servisira želje i normalno übira prihod za svoju dižavu, Gotovo svi u redu zaziru od novinara i nimalo Ijubaznim gestovima stavljaju nam do znanja da ne žele da daju izjavu. Dok nas gledaju ko belu mečku stičemo utisak da u nama prepoznaju neželjenog svedoka, uhodu koji će ih ocinkariti onima koji će njihov put u Gičku protumačiti kao otežavajuću okolnost. Zato smo prinuđeni da razgovore hvatamo s pola uveta, čupamo imena kleštima iz usta i pomalo glumimo turiste. Plavi pasoš - žuta traka Čekanje u redu spaja Ijude. Sklapaju se prijateljstva i duša se otvara. Nostaigično se pominje Titovo vreme i pasoš koji je bio ce-

njen u gotovo celom svetu. Sada se plavi pasoš SRJ tretira kao „žuta traka“ koja otkriva pripadnost prokaženom narodu. Narcizam je ustupio mesto osećaju inferiornosti. Uprkos svemu, onaj ko iznosi pare iz Srbije i ostavlja ih po belom svetu, uvek je drag gost tamo gde je biznis ispred predrasuda. Bar je tako u Gičkoj. Pare ta-

mo podrazumevaju Ijubaznost. Slično se ponašaju i službenici ambasade, tvrde Ijudi koji se pomeraju milimetarskim koracima, a kojima je letovanje u Grčkoj stvar navike i tradicije. - Nije k’o prošle godine, ali ipak trebaju istmnirani živci. Zna red da se otegne i preko 100 metara. A, kako napreduje i puž bi

Su'bota - nedelja, 18'- 19. jul 1998