Данас

rički arhitekta Frenk Geri (69), prevazići raspoloživa sredstva za izgradnju, da neće biti sagrađena 0 roku; da titanijuraske ploče kojima je obložena neće izdržati ni vetar ni kišu; da neće privući dovoljno posetioca, a samim tim i ugroziti kulturni turizam ovog regiona; a isticali su i opasnost da će zdanje samo po sebi staviti u zapećak izložena dela. Na sreću, fltuzej je ipak završen na vreme i u okviru predviđenih finansijskih sredstava. Titanijumske ploče odlično opstaju, čak i kad turisti pokušaju da ih otkinu 1 ponesu sa sobom kao uspomenu. Gugenhajm Bilbao je od 1. januara ove godine privukao više od pola miliona posetilaca. Grandiozne građevine novog doba Između Skandinavije i Španije nalazi se još nekoliko nedavno izgrađenih savremenih muzeja. Muzej Bejler-fondacije u Bazelu (Švajcarska), otvoren je kada i Gugenhajm u Bilbau. Razlike između ova dva muzeja su veoma uočljive. Delo italijanskog arhitekte Renca Piana - Bejler fondacija - je mirna, intimna građevina uglavnom ~nastanjena“ delima Pikasa, Đakometija i dr. lako ovo zdanje podseća na stil Bauhaus modernizma, sa svojim gracioznim stubovima i kreativnim sistemom osvetljenja, ono je mnogo više od toga. Najpoznatiji i najposećeniji muzej Nemačke je Kunsthal u Hamburgu, delo nemačkog arhitekte Osvalda Matijasa. Holandija ima muzej Groninger, Danska Muzej moderne umetnosti u Arkenu, Japan - Muzej moderne umetnosti u Gunmi, Muzej savremene umetnosti u Tokiju, Tojotin opštinski umetnički muzej u gradu Tojota. Jošio Tanigući, arhitekta koji je za Tojotu projektovao ovaj muzej, nedavno je dobio novi zadatak: da renovira njujorški Muzej moderne umetnosti. U grupu impozantnih savremenih muzeja današnjice svrstava se i Te papa muzej u Velingtonu na Novom Zelandu, koji izlaže sve: od naive do savremenih eksponata. Ambiciozno zdanje i egzotično okruženje doprineli su da se i ovaj muzej nađe na listi najpoznatijih. Zaključak koji sledi: svet umetnosti napokon je izašao iz recesije koja je vladala početkom 90-ih. Jedino što je sigurno, kada je umetnost u pitanju, jeste da se ona neprestano menja. Po svemu sudeći, mnogi muzeji primorani su da prate savremenost, a čini se da će neki među njima u dogledno vreme služiti svrsi. Ali, i pored muzejskog modernizma, stručnjaci savetuju da ova glamurozna zdanja treba što pre posetiti, pre nego što „zastare". Prevela: Gordana Fiket (Nesweek )

Neko mora i da radi Savest klinike u Tiršovoj

Uskoro će desetogodišnjica devalvacije zdravstva u Srbiji, ali ovde je reč o onim ličnostima koje, uprkos svim teškoćama čuvaju visoke norme profesije. Profesor doktor Janko Milićević jedan je od onih lekara koji su znali za Hipokrata od kako su se rodilili, izgleda. Pred njegovom ordinacijom uvek je red, a u njegovim očima rentgen

Lskoro će desetogodišnjica devalvacije zdravstva u Srbiji. Za rođendan zdravstvo je dobilo dijagnozu - SCH. Potpuna podeljenost ličnosti olakšalo je postavljanje dijagnoze. S jedne strane su oni sa kriminogenim genima, a s druge su oni koji pomoću štapa i kanapa leče Ijude i brinu se za njih kao za rod rođeni (I bolje! Kakav rod?j. Ove dve strukture se lako raspoznaju: prvi nikad nisu tu ili su zauzeti, a ovi drugi su uvek tu i kod njih je strašna gužva, jer sirotinja nema kud. Oni koji nisu tu uglavnom su u privatnim ordinacijama u radno vreme, pa im državna bolnica služi kao startni broj, kao EPP, šta 1i... I o njima nije ova priča. Ovo je priča o onima koji su znali za Hipokrata od kako su se rodili. Kada je pre osam godina nacija bila uzdrmana prizorima iz Dečje klinike u Tiršovoj ulici i kada su novinari radili od jutra do mraka, dešavalo se da i novinarima pozli. Onda bi svi rekli u bolnici: - Brzo kod Janka! Kada bi pitali ko je Janko, dobili bi odgovor: - Kako, ko je Janko?! Janko je naš najbolji doktor. Mi svi idemo kod njega. I decu vodimo kod njega. - Pa, gde je bio taj Janko do sada? - Eeee, pa mora i neko da radi. Dok se jedni slikaju na televiziji, neko mora i da pregleda decu. Babine supe, pre svega - Janko je, zapravo profesor Medicinskog fakulteta, predaje pedijatriju. Ispred njegove ordinacije uvek je gužva. Unutra obično dve-tri uznemirene mame sa decom i Janko koji strpljivo sluša ono što je važno. Kad je dosta, onda iz njega proradi hercegovačka leksika, pa se tu nađe i po koja psovka, kad Janko oseti da je dete stiglo do bolnice zahvaljujući roditeljima. - A jel' jede ovo dete kašikom? - pita Janko. - Pa, slabo... - odgovara majka. - Onako, više voli sendvič sa šunkom i big mek? - pita Janko dok pregleda dete. Onda skine slušalice, pa se obrati detetu: - Slušaj, imaš ti babu? Dete odgovara: - Imam. - E, pa da ideš kod babe da te nahrani kašikom, da ti skuva supu od govedine i sve da pojedeš ono što baba stavi u supu. Ako te bude hranila ova tvoja majka, nećeš nikada ozdraviti. Gospođo, ovo Vaše dete je malokrvno zato što vi savremene majke nemate vremena za decu i zato da ide kod babe! Dođite na kontrolu za tri nedelje. U međuvremenu neka on ovo pije, a Vi kuvar u ruke! Ako uđe neko ko je jako alergičan na sve i svašta, Janko će

mu preporučiti da izbaci sve iz stana što skuplja prašinu na koju su deca najčešće alergična. Novinarka broji do pet ~Za decu koja su alergična dobro je da leto provedu na mom, a ona koja su malokrvna da odu na planinu. I nemoj da pišete po novinama pbrnuto, kao što se jednom desilo, pa se roditelji izbunjivali. Čudo vi novinari možete da napravite. A je li, što si ti tako bleda? - pita novinarku. -1 vi novinari jedete samo sendviče, pa vam posle nije dobro. Nego, znaš šta ti da radiš? Znaš li ti da brojiš đo pet? Znam da znaš. Samo kokoške broje do četiri. Je si li videla to nekad? Kad nasadiš kvočku, pa joj uzmeš jaje, ona ćuti sve dok ne dođe do broja četiri, a onda ti skoči u oči. E, pošto ti znaš da brojiš do pet, da odeš u prirodu, uzmeš pet kamenčića, tri staviš jedan do drugog, četvrti na ta tri odozgo, a petim gađaš tu gomilicu i kažeš ~Ma, j... se za sve vas budale koje intervjuišem." Vama novinarima je najpotrebniji odmor, a ovako kad ste umorne, ne valjate ni sebi ni deci i svi navalite na Janka. Kakve injekdje, bre?! I dok novinar zapisuje svoju terapiju u Jankovu ordinaciju ula-

zi opet anemična devojčica. Janko konstatuje da je dete dobilo deset injekcija gvožđa, podigne glavu i kaže; - Ko Vam je prepisaoove injekcije?! Vaše dete može da izvozi krv kakva joj je krvna slika! Jel' vam doktor i prodao injekcije kad vam je već prepisao? Nije Vam dete malokrvno, ali ima nešto što je mnogo ozbiljnije, a to su ove bakterije u mokraći. Što Vam taj idiot to nije rekao? E, ovako; prepisaću ove lekove, a Vi ćete da uzmete jednu flašu kisele vode, da je sipate u šerpu, da izvetri ono što je gazirano, dodajte dve kašičice šećera, a ovamo skuvajte litar blagog ruskog čaja. Jeste čuli? Onda da dete pije naizmenično jedan decilitar kisele vode, pa jedan decilitar ruskog čaja. - Pa bolje uvin čaj, doktore - dodaje majka. - Kakav uvin čaj, nije ona babetina. Ruski sam rekao. Ne mogu sad da objašnjavam kako se pravi bazna i kisela sredina i kako se bakterije zbune kad im tako doskočiš. Dalje, veš u mašini ispirajte dva puta i peglajte vlažan. Ako imate terasu, neka Vam dete bude nekoliko sati na terasi bez donjeg veša. Tako da radite i da ne pitate zašto i kako! A ne da vucate dete po lekarima koji prepisuju injekcije detetu sa 4,5 miliona eritrocita, a bakterije ništa. One su važne! Kad u Jankovoj ordinaciji zazvoni telefon, Janko ne prekida rad dok ne završi. Ako ispred vrata neko jako kašlje, Janko otvori vrata, gleda svako dete u oči i kaže: ~Ti, što bre kašlješ toliko?! Ajd' ulazi unutra." I nikad ne pogreši ko kašlje. Ako neko dođe izdaleka, uđe preko reda, jer Janko ume da kaže sestri; „Uvedi ove unutra. Ko zna kolk'o su putovali i kad imaju prevoz..." Psovka nada Da li je Janko strog kao profesor? Ljudi bi pomislili da jeste, jer Janko sve zna. Kao da ima rentgen u očima i kao da se kuckanjem po dečjim leđima sve može znati i videti. Janku je sve jasno kad vidi dete. Kako? Kako li se osećaju studenti kad polažu ispit pred čovekom kome je sve jasno čim vidi nekog. .Jesarn li strog? Strašno. Čuješ šta ti kažem? Strašno sam strog. Oborio sam jednog studenta, eto toliko sam strog.“ Profesor, doktor Janko Milićević je savest Dečje klinike. Sve što nema veze s medicinom, nema veze ni sa njim. On je od onih zbog kojih imamo pravo da verujemo da će zdravstvo ozdraviti, da bolesnici nisu samo objekti specijalizacije, da svi bapski lekovi nisu samo prazna priča i da je za zdravlje deteta važno i okruženje. Kad nije tako, Janko psuje. A dok Janko psuje i dok ima ko da ga sluša - ima i nade! Vesna Nikolić

Jesam li strog? Jesam, strašno: dr Janko Milićević

Subota - nedelja, 18 - 19. jul 1998