Данас
6 a ORRGeIjGk, 5. jun 2000.
Pet godina od smrti književnika i revolucionara, vizionara 1 heroja moralnog otpora, pet godina od smrti Milovana Đbilasa!
Političar nije bio ni pre 1941, ni posle 1945. Svaki od ovih sistema, na svoj način, ne samo da je onemogućavao politiku, slobodnu komunikaciju između države ı društva, u kojoj je političar posrednik, nego je udaljavao i društvo i državu od pravnog sistema, građanskog poretka ı privredne inicijative. Kraljevska Jugoslavija dovodila vas je lako u iskušenje da dignete ruku na nju, u poslednjih desetak godina trajanja politika ie pokušavala da se probije, ali kraljevski sistem ostao je beznadežan, u politici su zaostali oni koji su posle državnog udara preostali na kontrolisanoj sceni...
U komunizmu nije bilo politike nego samo izgradnje – istina ne mostova – nego izgradnje celog društva u revoluciji koja teče. Odnosno, bilo je u tom vremenu revolucionarne policijske represije, jednopartijnosti, jednoumno8 posrtanja u delirijumu koji još traje. Mi smo i tada pobeđivali celi svet, ali sa uspehom, jer Je bilo slave, saveznika i para na pretek...
Đilas se počeo povlačiti iz komunističke revolucije već 1950. časopisom Nova misao. U Zagrebu, na kongresu Komunističke partje 1952. godine, krenuo je jednim novim putem.
DIJALOG
Milovan bDilas – vizionar postkomunističkog haosa ı pomame
„Stop revoluciji“ , počnimo j jedno M vo doba! Ne samo režim, u čijem j} izgrađivanju učestvovao, nego ı baj bolji deo javnog mnjenja je prihvatio da bude podanik do dana današnjeg... Svakoj inicijativi prosvećenih i posvećenih dobar deo našeg društva odgovorio je negativno, i Đilasu, i Golom otoku, i studentima 1968, i liberalima iz 1972, i Odboru za odbranu slobode reči iz 1984. Zato to naše društvo plaća još ı danas.
Đilas je gledao ispred sebe dok je naše javno mnjenje išlo u stranu, gledalo preko ramena ili čak ı unazad. Naš antiistorijski put je vrlo dug i zato, za naše muke i nesreće, niko nema nijednu suzu. Kontrarevolucija iz 1945. bila je jadna, ı te godine, ı bila je sve jadnija, siromašnija ı nemoćnija kasnije. Ona je misaono bila okamenjena u balkanskoj malograđanštini. Ali, Đilas nije popuštao, po cenu ŽItve svoje i žrtve svoje porodice. On je bio sam 1953. ı 1954, sam sa svojom revolucijom. On je bio i tada revolucionar, ali novi revolucionar sa novom misli i sa novom Žžrtvom. Neko je rekao u poratnim godinama da Je Đilas bio uvek jeretik, i kada je gonio komunističke Jeretike – gonio Je samog sebe. Originalna misao za ispitivanje 1 razvijanje.
Ono za čime danas vapije građansko društvo i pravna država – dakle, ne crkvenjačko-monarhističko-četnička nadgradnja – sve Je to Đilas obznanio podsvesno 1948, potom već svesno 1950, i najzad jasno i neposredno 1952. ı 1953. godine. Ali tadašnje generacije su Dile zastrašene ili zadocnele, nepokretne, delimično u novom deliijumu brzog povišenja
standarda života i slave naše u svetu. Neki na marginama su se tiho vraćali u XII i XIII vek. 1 danas se vraćaju. Zato gacamo u blatu.
Književno delo Milovana Đilasa već se priznaje. Sa njegovom političkom misli treba još da čekamo, sve dok se politički akumulatori, i individualni i kolektivni, ne napune novom energijom. Međunarodni politički
u ovoj zaparloženoj i obnevideloj sredini?
U svom eseju , „Slutnje postkomunističkog haosa“, Đilas piše pred smrt o „SVOJIITI dugogodišnjim, često mučnim i dvoumnim razmišljanjima“, O svom „doslednom, u znatnoj meri takođe utopijskom, demokratizmu“. On je gotovo jedini o našoj zemlji jasno napisao da naše ratovanje posle
Drama nasnuća i Paspeča
SOVOg pera 1995. i pre štampanja, posebno dve godine docnije, nisu imale nikakva uticaja ni na elitu ni na takozvane narodne mase. Sad se postavlja samo pitanje: kada će doći (ne dai će doći) vreme kada će se naši ljudi posvetiti analizi, istraživanju i svođenju · računa ne samo Za književno delo Milovana PĐilasa, njegovo političko delanje između 1941. ı 1950. godine,
Ono za čime danas vapije građansko društuo i pravna država – dakle,
ne crkvenjačko-monarhističko-četnička nadgradnja – sve je to Đilas obznanio podsvesno 1948, potom već svesno 1950), i najzad j jastio i neposredno 1952. i 1953. godine. Ali tadašnje generacije su bile zastrašene ili zadocnele, nepokretne, delimično u novom delirijumu brzog povišenja standarda žiuota i slave naše u svetu. Neki na marginama su se tiho vraćali u XII i XIII vek. I danas se vraćaju. Zato gacamo u blatu
svet je uvek priznavao Đilasa, ali naša sredina je zaostajala ili zadocnjavala.
Drama Milovana Đilasa je drama Srba, Crne Gore i Srbije, možda ı Jugoslavije, one prethodne iz 1990. godine. Drama pomračenja, drama podela, drama građanskog rata, drama represije i totalitarizma, a danas – drama raspuća i drama raspeća srpskog društva, našeg srpskog čoveka koji se trenutno izgubio u neznanju, u mraku, na besputici...
Đilas je slutio postkomunistički haos, i pomamu – kako je jednom sam rekao. On je sledio onu misao koju je Latinka Perović posle njegove smrti uklesala u misao onih koji misle da je komunizam „invalidizirao pojedinca, učinio zavisnim od države, ukinuo mogućnost alternative, uništio društvo“. Ko je to zapazio
u dugotrajnij ma potučen!, nacionalizmi lako buknu elementarnom silinom ukoliko se u društvu nisu razvili određeni odno-
1990. godine „nije građanski rat u svojoj naciji, nego obračunavanje naših (jugoslovenskih) nacionalizama...“
O nacionalizmu pod komunizmom Đilas je napisao u istom tom eseju: „Komunizam nije uspeo da izmeni, a kamoli da ukine nacije: one, kao i ljudsko biće, ukoliko se ı mogu menjati – menjaju samo sebe same i oj evoluciji. U revolucija-
si, demokratske institucije, slobodna ekonomija, srednja klasa. Komuni-
zam je ostavio u tome iza sebe pustoš“, ali ı „Zapad Je bio zatečen naglim slomom komunizma“, „Zapad
se ponašao suvereno 1 nehajno, kao
da je reč o drugoj planeti“.
Sve ove misli objavljene su iz Đila-
1950. kada Je osnovana Nova misao, potom razvoj njegove političke misli posle 1953. godine sve do smrti 1995, nego, najzad da se ispita ı svede njegovo memoarsko delo na ono što predstavlja za našu nedavnu istoriju.
Mi samo beležimo ono što stoji ili što treba da stoji pred nama u sledećim godinama. Nama nema spasa dogod vrlo produbljeno ne zavirimo
u naše tekovine ı uspehe u prošlosti, + još više u naše greške i poraze u po-
slednjih deset godina. Ne samo kao
vlast, već kao društvo, kao celina. Mi-
lovan Đilas u tome poslu biće više od
koristi nego mnoge ustanove ı mnoge javne ličnosti našeg vremena.
(Gouor održan na književnoj večeri „Rane pripovetke“ Milovana Đilasa u Zadužbini Ilije M. Kolarca)
- ispparma
Poslednji dramatični i po mnogo. čemu sudbonosni događaji u našem političkom životu jasno su pokazali
gramske i strategijske koncepcije
autoritarnog režima. U danima najogoljenije Tepresije i brutalnog poništavanja svih demokratskih prava i načela predstavnici udružene Opozi-
stanke sa kojih izdaju nemušta saop-
stupke režima. Time otvoreno pokazuju da od potpisivanja sporazuma o
opozicije nisu uradili ništa na stvaranju preciznog 1 efikasnog plana nji hovog zajedničkog političkog i akcionog delovanja. Režim je uputio najsnažniji mogući izazov.
znak režima da je on naučio lekciju iz 1996. godine i da neće više nikad dozvoliti narastanje snažnog gradanskog pokreta čije Je najubojitije oružje bila šetnja ulicama Beograda i istrajnost u zahtevima za priznavanje pobede na lokalnim izborima. Vremei isprazne retorike i mesijanske frazeologije je bespovratno prošlo. Populizmom se više ne služi ni režim Koji je ı došao na vlast populističkim putem. Živimo u vremenu koji traži jasne, efikasne i delatne političke koncepcije i poteze. Ne može se više sa bezbednih balkona pozivati ljude u sudar sa policijskim kordonima — građani su prepoznali nemoć, jalovost, neozbiljnost i licemerstvo stranačkih vođa i zato im više ne veruju, ni njima a ni stranačkim ape-
Žr(vu, istrajnost, doslednost i rizik a koji zastupaju jasno osmišljenu ideju promena mogu pokrenuti građa-
Sipanačkih litlena
potpuni i tragični nedostatak utemeljene i konkretno razrađene pro
udružene opozicije u borbi proliv. cije drže maratonske i isprazne saštenja u kojima oštro osuđuju po-
zajedničkom nastupanju udružene”
Brutalna reakcija policije j je jasan
lima. Samo ljudi koji su spremni na”
Petopika
ne. Oni su se inače našli u paradok-
· salnom i gotovo nemopućem položa-
ju. Kreću se od otvorenog prezira prema režimu do gađenja i neverice prema Opoziciji. To je zatvoreni poli-_
_ tički krug iz koga nema izlaska bez
temeljne promene u samom načinu delovanja opozicije, Istorijske analogije uvek savreme-
nim događajima daju dodatnu di menziju i značaj. Ne zato da se setimo.
da se istorija ponavlja i da nismo sposobni da iz istorijskih iskustava IZvVučemo neku valjanu pouku, već zbog kontinuiteta koji postoji u našoj poltičkoj tradiciji. Zato je primer reagovanja radikae stranke u vreme Timočke bune za današnju pohtičku situaciJu od posebne važnosti. Dragoslav R. Janković je o tome zapisao: »U pogle-
du same radikalne stranke, Timočka _ buna je značajna po tome što je poka-
zala da između vođstva ı masovne ba-
Ze stranke ne postoji više jedinstvo po-
gleda i rada. Timočku bunu digli su radikali bez. znanja i bez pomoći partijskog vođstva. Radikalni glavni odbor nije znao za pripremanje bune: on je za bunu saznao tek kada su novine objavile vanredno stanje u Istočnoj Srbiji. Vođstvo je, dakle, izgubilo kormilo. Oni koji su trebali da budu
vođeni prednjačili su onima koji su
trebali da vode. Pa ni onda kada je masa stavila svoje vođstvo pred gotov čm, vođi nisu znali šta da preduzmu Utom dvoumijenju da li da sestave na čelo bune svojih birača ili da sačekaju razvoj dogadaja kao obični posmatra-
či, policija ih je sve pohvatala kod nji--
hovih kuća u Beogradu.»
Ovo je više nego rečit istorijski | primer. Postavlja se samo pitanje, u kojim novinama će naše vođe opozicije pročitati vest o uvođenju vanrednog 0 Marinko M. Vučinić
Državni mediji napadno kad se god ukaže prilika ističu kao izuzetnu akciju inicijativu predsednika Republike Slobodana Miloševića, za izgradnju 10.000 državnih stanova godišnje za vojsku i policiju, uz naglašavanje da će se takvim tempom stambene izgradnje za narednih deset godina bitno poboljšati stambene prilike. Jedina smo valjda zemlja koja se diči time da država gradi stanove isključivo za vojsku i policiju, dok drugi u svijetu grade državne stanove samo Za socijalne slučajeve a ostali rešavaju svoja stambena pitanja kreditom. Pa država je toliko stanova gradila (10.000, a u izgradnji bilo 17.500) samo u Beogradu davne 1965. godine (a 1989. godine – 13.000 stanova). kao direktor Direkcije za izgradnju Beograda ne sećam se da se o tome ikada u medijima pisalo ili govorilo – hvalisalo. Bolje bi bilo da se dičimo – kad imamo maksimalnu vojsku sa tako brojnom policijom kao niko u svetu (po nekima oko 150.000), mamutsku nadgradnju – da idemo na radikalno smanjenje enormne policije i mamutske birokratske nadgradnje koJe ne mogu da izdržavaju ni daleko bogatije zemlje.
Uz ovo, vredno je napomenuti: znam da je vojska loše plaćena kao i svi drugi, da je doskora i policija bolje bila plaćena nego vojska, ali je krajnje nerazumno bilo ići na tako naglu preraspodelu Javne potrošnje, pogotovo u ovom sveopštem siromaštvu, da se takoreći preko noći odjednom plate u vojsci povećaju gotovo 100 odsto.
Svako razuman mogao bi da kaže: pre svega – ovaj narod već decenijama grca u neviđenoj bijedi i još se ne vide realni putevi izlaska iz ovog, i ljudski je bar skidati mu deo tereta sa leđa prelaskom na smanjenje mamutske nadgradnje i enormno prekobrojne policiJe, a ne dičiti se u to) nevolji posebnom brigom o vojsci i policiji.
Pero Kolundžija Beograd
' -Veljviziji"
U Vašim novinama od 29.05.2000. g. na strani 10, objavili ste tekst iz pera A. Arsenijevića pod naslovom „Mediji poligon za lične obračune“, u kojem se već u podnaslovu ističe stav novinara TV Cačak da im incident koJi Je izazvao poslanik SPO Zoran Jovanović ne dozvoljava da se ponovo pojave u prostorijama SPO.
U tekstu se navode stavovi iz saopštenja TV Cačak vezano za incident sa potpisnikom ovih redova. Između ostaloga se navodi da sam najbestidnijim i najbahatijim ebi rDidon napao ekipu TV Čačak na profesionalnom zadatku. Vaš dopisnik A. A. nije bio prisutan događaju o kojem piše, tako da je očigledno predstavio stav samo Jednostrano. Osnovno je novinarsko pravilo da se čuje i druga strana. Stoga ističem da se radi o neistinitim informacijama. Snimatelj i novinarka TV Čačak su o 20.05.2000: g. neovlašćeno ušli u prostorije SPO u Čačku u toku sastanka članova OO SPO Čačak sa gostom G. M. Stefanovićem, potpredsednikom Nove demokratije. Dakle, nisu bili na radnom zadatku! Zloupotrebili su gostoprimstvo i ostali da slušaju šta se govori na sastanku. Na to sam reagovao rečima: „Ljudi šta mi pričamo pred špijunima Velimira Ilića“! Nakon ovoga sam im pokazao vrata i rekao „kva-
iz ripuitjon linjla
BN NK
ka“! Dakle, to je taj moj „najbestidniji i najbahatiji" nav na novinare TV Čačak, zbog koga odlučiše da bojkotuju SPO! Samo što ne Ob ak zašto su dva dana pre toga započeli naš bojkot nedolaskom na konferenciju za štampu!? I kako to da umesto sa naše počeše da izveštavaju (po prvi put!) sa konferencije za štampu SPS-a!? Dakle, ne radi se o ličnim obračunima – u Dprotivnom bi bojkotovali moju malenkost a ne SPO – već o program skoj koncepciji te TV kuće.
Naime, radi se o TV kući koja u maniru RTS-a jednostrano informiše javnost ı koja je uvela embargo za SPO. Na toj TV poslanicl SPO iz Čačka su samo jednom gostovali za godinu i po dana, a ı predstavnici iz vrha SPO iz Beograda samo jednom! Naravno, broj gostovanja Đinđića, Batića, GvilanOvić a i drugih iz SZP, G17, i sl. (da ne pominjemo V. Ilića po kome ovu TV u Čačku žŽovu
„Veljovizija“) da ı ne navodimo. Pozavidela bi im i „Kasandra“! E pa, nazdravlje nam gledanje!!
O stavovima te TV kuće vaše8, dopisnika, da kada već ne možemo da smenimo vlast treba smeniti opoziciju (!), nekom drugon! prilikom!!
S poštovanjem,
Zoran D. Jovanović, narodni poslanik SPO Čačak
LO nekog mL. iz vlasti, pa oko groba ima 1
nekih od poznatih političara. – Bio Je zbilja pošten... — Isposoban... – dodaje drugi.
– 1 ugledan... a ipak skroman – kazaće treći. Nato će, ljutito, Mirko Marjanović:
„SROmIII ugledu, | tolikoj skromnosti – niko neće baš ni reč da kaže! ·
~ „Fošteni „Sposobani“
– Šapuće neko.
aaapagnapiogniR unio onak aBiiciai ai ziBnin uni oaciI
. A o mome poštenju,