Дело

10 Д Е Л 0

лости, но. . што се кажо, знам нх скроз. Па где ћу друго, с ким ћу другим?! После овај учитељ... Механџија нам донесе кафу на новом служавнику у већ познатим, дебелим шољицама. Попа сркну ка-гу, намршти се и промрмља кроз зубе : ((врућа водица* и поче да савија цнгару. Кад је запали, раздухну дим на све стране, отпљуну трунке дуванске са уста и сад се прво намршти, па сркну кафу. — А шта је, рекох, с учитељем ?... Ти, како си почео... Казао сам већ, да ми није дао говорити. — Ех, учитељ, рече, учитељ ти је мученик. Стар је, болешљив је, сиромах... сиромах, већ горе бити не може, а пуна кућа деце, и, што је горе, осетљив је до Бога... Виднш, мој брате, има сиротиње, коју Бог само види и која се само пред љим скида до голе душе, а пред светом, ваљда због имена, због реда неког, шта ли ће бити, пред светом је облачи у стоструку хаљину, само да се не види, само да се свету не покаже. Ето, исти овај учитељ. Ја не знам има ли тврђе коре хлеба од његове... веруј горче нема... А да је од кога заискао. да се коме потужио ? ! Никад, веруј, никад ! По некад, кад га већ сломи мука, а он ми дође и савије главу, па само ћути. Шта ти је, велим, учитељу ? Он ћути. Та реци, велим, човече, скини са срца, лакше ће ти бити. «Ех, каже, само да ми је да дочекам овај испит сад, само овај Петров дан да ми прође, па ћу биги после, као на крилима. Он ће ме, вели, дићи !” Знаш, скрпио је неке оцене, и сад, како му се ту рачуна, вели, ова му решава, за неку новишицу. А и мене је стра' од тог његовог стра. Шта он може да учини, кад ни сам не зна више од оних дечјих танких књижица, па и то да Бог да? Ја га после не бих смео погледати у очи — попа претрже реч, намигну на мене и гласније рече : ((Не ваља ка-1-а, је л’ ?» Преко оне механске оградице видим жут сламни шешир без пантљике са великим ободом, али од навлачења омлитавио са свих страна и већ добио и сувнше изглед нокислог шешира. Попа се наже мени и шану: то је он ! па онда гласније викну : «0, учитељу, ходи овамо !»