Дело

PY ЖА

ЦОСВЕЋЕНО ДРУГУ У, К. - МОСТАРЦУ.

Драги друже ! Ево he већ двије године, како ce растадрх с тобом и због болести оставих школу. За те двије године нисам Бог зна шта дожнвео. A и шта ce може баш особито догодити y Мостару? Све тече старијем tokom; наш свијет плови y незнању ; позвани шуте и стоје као заливенп и мртви ; Неретва бучи ; убоги кућерци, гтлочама покривени, тужно ce ослањају један на друггг; a no пећинама још живе људи ! . . . Тешко je човјеку кад то види, особито кад зна. како je no другијем мјестима. Тад би најволио да бежи из Мостара, или да му Бог да снаге na да преокрене све како треба. Сада ce врло добро сјећам, како смо ce ja и ти радовали, кад су долазиле Ферије. Их, ићи дома y Мостар ! Знам, пошљедње године кад смо дошли, пољубисмо земљу мостарску и првијех дана обилазили смо само мјеста, гдје смо дјетињство провели ? Али знаш ли још, када прође само десетак-петнаест дана, када ce састадосмо нешто зловољни и ћутљиви. - Шта ти je ? Beh ми je досадно ! И мени ■ — Ово мртвило . . Да, мртвило, чама што roh хоћеш. Радо бих ишао натраг. Вала и ja. Знаш, када смо то разговарали ? Ja знам врло добро. Тражили смо и узрок томе и пашли га. Како смо одушевљепо претресали то питање ! Како су нам обадвојпци сузе.на очи удариле, кад смо све испитали !... И y највећем разговору n