Дело

12 Д Е Л 0 У три часа по подне поче се ручак. Ручале су јенђе па и к’з-алки ; истина, ове последње нису биле за првом и другом соФром, но доцније, чак за деветом и десетом. Ето га езан (позивање на молитву са мунарета), икиндија!... Ама да ли је ово случај или је такав ред не знам, да сав џум* буш само је довде; до икиндије се готово све свршава. а она је сада у четири часа. Емма шта зборим, кузум ? Не свршава се но се прекида, да се гастави одмах после акшама и да траје до саме зоре. Пошто ми сада не стоји више главе она кона моја, то, ево, мухабетли-писмо своје српски завршујем: много топлих, српских поздрава прими од Српкиње, сестре своје 18. маја 18** У Нишу. Ј. ПИСМО XII 8. Бујук-кн’а-геџеси (велика кане ноЋ) Севђули емширем, И ова ноћ би и прође. И она се цела непроспавана проведе. Пишући о кјучук-кн’а-геџеси рекох ти : «Нећу више остати ни до изласка твоје имењаке себа’-ј’лд’зи, а то ли до изласка сунчева. Рекох, па се брзо тргох, јер се сетих бујук-кн’а-геџеси. Синоћ не одох Мејреми с булама, но са једном оФицирком, својом пријатељицом. Полазећи од куће радовах се што је и она са мном, јер држах да ће ми бити пријатније, што ћу моћи говорити одмах о ономе што видим својим језиком, а да не помислим : ко зна да ли ме разумела. Но како се љуто преварих. Она испрва, гледајући буле и њихове обичаје осмејкиваше се, а после се гласно смејаше ? погуркивала ме за свашта, а ја сам ћутала, правила сам се невешта. Једном дође ми да речем (и бих рекла да не беше дошла са мном): Не послаше лимун ни по мене а то ли по тебе, па кад смо незване (умешала бих и себе, да се не нањути) — треба да се не подсмевамо, јер и ако се на пољу види, ноћ је : ми смо саме, мост је далеко а газда Нацин џамџија, Ахмед сиава. Њено подсмевање не измаче се булама, те јој се окрену јузбашиница :